Србадија

Св. 1.

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Нико их није ту узнемиравао. Стари калуђери тихо су иш.ш по ходницима тамо амо. Модиди су се Богу у цркви, и.ш су пак у својим ће.шјама спавали. Леди Бирову су веома поштовали, јер од како се она у манастиру настанила, поче се осиромашени и порушени манасгир дизати. Пре нису имали ни доста зеља за ручак, и калуђери мораше ићи просити, да бн бар недељом који залогај меса на столу имали: сад пак беше кухина пуна мириса од највкуснијих јела, тако да се мирис од печења свако пре по дне но ходницима осетити могао. .1еди имађаше свога кувара и слуге, који су у Кинчардајну од свачега за доста куповали, те је тако поред ручка леднног и ручак калуђера сјајан био. . . . Млади коњаник шго је леди Бирову пра-

Змај-Јован Јовановић.

тио није их такођер узнемиравао. Он беше рођак њезин, и задовољан је био тиме, што је по чигав дан по вргу шетао, слаткиша јео, са хртом се или са пушком играо, или кад је од дуга времена зевао. Ледине служавке, весела Анија и озбил.на, свагда у црно обучена мис (госпо1>ица)Торнер, не узнемираваху такођер ову слику летњег живота, најмање човечуљак са својом грдном гуром на ле1лг, који се по читав дан са папагајом и хртом за најбољи залогај, што га ови добише, хрвао. Једног дана, беше време кад руже цветају, седео је Анџело опет крај ногу лединих, држећн оловку у руци, а на крилу хартију за нацрт. Леди се тако наслонила на њега, да

је њена плава коса преко његових рамена пала. Без да је хтела поглади га са њеном белом руком по челу. „Ја вас опсењујем сињоре", рече она тихо смешећи се. пДабоме!« одговори јој он, а очи упре на њу, — „о, дабоме. Ви ме опсењујете, мидеди; ви то добро знате. Ви ми опсењујете очи и душу. Кад у вас гледим, чини ми се, као да у сунчане зраке гледам!" .... Она од радости порумени, и смешећи се ташнала га је по раменима са својом нежном ручицом. „0, зар опет почињете!" — караше га она радосно. ,;Ја не требам сдепог неимара, Анџело! Он би ми кртинину јаму ископао." л О, не, миледи, мадоно! он ће вамвилински стан сазидати. Јер кад човек у љубави ослепи као ја, онда много јасније види са очима свога генија, свога дара! Ви то не ћете хтети веровати, миледи, али је, верујете ми, тако. Све што је на овој земљи величанствено и лепо, сви умотвори и сва велика дела, поникла су из љубави, ил у љубави. И ваш ће дворац бити умотвор; јер — ја вас љубим! Ви то знате, ја сам уверен, да ви го заиста знате! Смем ли и даље говорити?" . . . Ледислушаше његове вагрене речи са детинском радошћу, а при том гледаше му у усхићено мушко лице, и у очи му, које су као хиљада звезда у летњем вечеру трептеле, махне главом и одговори му гихо, без<5рижно и љубазно: „Говорите само даље Анџело, говорите!" Он од радости сав порумени улицу. »Ја вас љубим!" настави он уздишући. „О, вид'те, чини ми се као да се смем и у неку вишу силу уздати! Рецте ми по души, миледи, да ли ваше срце куца за икога — и за ншта на свету?" Леди му је гледала у очи, које су јој све лепше долазиле, и она одговори тихим гласом, што заљубљеном тако лепо звучи: »Не.« „Не? о, онда је онда је све добро мадоно! Онда ћу вам сазидати диван дворац, и ви ћете у њему бити срећни и задовољни! Вид те, ја још никад нисам љубио, ја још никад нисамсрећан био! Ја сам слављен био због мојих дела, ал сад тек осећам, да сам досад био ни ко и ништа. Ја сам богат, мадоно! Мој ме је кнез у Фноренцији обасуо благом, а папа је моја породична добра злагом искупио. Ја сам племић, мадоно, ја би могао ловити и ратовати, ал још у детинству чињаше ми сд, као да је мрамор моје домовине мени поверен: чињаше ми се, као да је неизрађено камење с човечијим ликом на ме гледало и говорило ми: „Ми смо онакн, као што нас је природа створила, избави нас одавде, дај нам живога, изрежи киаовс из нас, и стварај

дворац сазида, онда ће за цело диван бити. Јер ја осећам да ме он љуби. То ми мора благослов донети. Овде хоћу да живим безбрижно, и да сам — срећна. Како су лепе очи у тог 'Галијанца! Ја на то не бих требала да мислим, јер онда сам ја — неверна. Али за што да ми он љубавник не буде? Та то ће само бити моме дворцу од користи. Како му је глас умиљат! . . . Чини мн се као да сам такав глас чула, кад сам неки леп сан уснила . . . Како липе и јабланови шуште од мајска ветра! 0, како је то красно бити млада, лепа, богата, а поред тога кад те љуби — и он, и — он". При том се смејала са њеним љупким ђаволастим уснама. Анџело Берниниишао је брзим корацима из манастира у механу дебелог гостионичара где је становао, погоди се с њиме, и узме себи стан на дужевреме, а уједно и за неизвестан број раденика. „Да зидам са љубављу!".рече ми она говорио је усеби, гледајући на стари манастир, на ком су се прозори од сунца као жеравица светле.ш. „Да, да, са ЛЈубавл,у! Хоће да буде срећна у том дворцу? Како се при тим речима на ме осмејивала и њену нежну и врелу руку на моје раме метула, и о, света Мадоно, ја сам ти у мојој последњој болести сребрне бројанице обећао шта сад да ти обећам, ако ми на ру ци будеш, те ми овај дворац за рукомиспадне као што ја желнм? 0, та леп ће бити и њедосгојан — леп, као летњи санак, као мирно гњездо тихе љубави! Како је овде дивна природа, како много обећава, а ири том тајне крије! Па како се оно на ме осмехнула?" . . Неимар Анџело је њу љубио. Да, он ју је заиста љубио. Стари добри игуман му је рекао, да је леди још девојка, да је пре на двору била, но да је сада свезу са двором прекинула. Тако је изгледало, као да је она упознада ништавило људско, и да је због тога мир и самоћу тражида.

И тако се започе зидање дворца. Раденици дођоше у мирну зедену манастирску додину, и сад нов живот завлада зором, док је још густа магла на џбуновима и тадасима језера дежала. Како се јасно одјекује брадва дрводелца кроз свеж ваздух, и како се веселоори песмакаменоресца! При зидању беху многи раденици, јерледибешеврлобогата, те је силан новац у зграду улагада. Тако се брзо напредовало, и неимар се већ и око украса бавио. Анџедо Бернини је сваки дан одлазио леди Бировој, и тада би заједно удешавали, какве да буду камените Фреске, а какве арабеске.