Србадија

Св. 4.

79

IV. Наша љубав. Безбројно цвеће цвета У врту око мене . . . Ја белу ружу берем А беиа ружа вене . . . Ој ружо, цветна душо, Нас цвеће пиачно гледи: Са тебе лист где спада, Мој образ како бледи . . . V. Њен поздрав. Пролеће л.упко стиже, Поља се свуд' зелене . . . Груд' ми се бурно диже Гле, рај је око мене! У луг ме тице зову . . . Ја слушам гласе њине: Па к'о да поздрав чујем Свог' злата из дал,нне . . . VI. Питаве. Је л' збиља поздрав, душо? Је л' верна мис'о твоја, Што љупком тицом поста: Па мени сласт пропоја . . . Ој, тице моје миле! Певајге — нек' се ори: Јер гласом вашим слаткнм Девојка моја збори . . . VII. Добром другу. Добро је срце твоје: Увек се добру надагп! Ни тад' не велнш: „зло је!" Са добра кад' пострадаш . Ти велнш: ко пострада, Нек' мушки јаде свлада, И брже с' лати рада Па опет добру нада! VIII. Он и његова драга. л С' бројни ћу доћи свати По тебе, слатка р&но! Верном те л,убом зваги Богом је мени дано!" Ко л' ће му на пут стати? Не прође месец дана, А бројни кличу свати : Одбн се вита грана . . . IX. Лаете. Кад прво јато ласта У предјел наш се креће: Из груди мојих песма На сусрет њима леће . . . А јесен када дође, И цвеће кад прецвати: Тад' песма моја ласте Чак преко мора прати . . . X. После кише. Бујна је киша нала, ,1ош малко тек што сипи . . . Свежине груд ми пуна Од мил,а да прекипи! По зраку шева леће . . . А дуга небо шара . . . Ја росно берем цвеће, А груд ми песму ствара . , . XI. Забава на еелу. Ја мерим оком радо Широко, цветно поље; Спазим лн бело стадо: Е — тад' сам добре воље! Дувана једну лулу Понесем за пастира; Он добар, — узме врулу: Па свира, боже, свира . . .

XII. Јутарњи поздрав. Ја слушам тихе звуке: Јутарњи бију сати . . . Још малко, па ће сунце Селанце да позлати. Шта шушну преко пута? Ко оно дом отвара? „Добројтро, браца-Јоцо!" ,, „Да бог да, т^то с,тб,ра!" и XIII. Свечан тренутак. Славујб, чедно јато Са вите пева гране Прекрасно, умиљато, Ори се на све стране . . . Планински поток стао; Брз лахор тише пирну; Даље им поћн жао: Тако их песма дирну! XIV. Беспослен пастир. Ноћно је небо сјало У јасно-плавој боји . . . Пастиру на ум пало: Да сјајне звезде броји! „Где памет оста твоја?!!" Љут месец доле виче; „Ни ја им не знам броја, Тек знам: да небо диче!" . . XV. Планинска слика. Ја нађох извор бајан У кршној, дивљој гори. Ту поток ведро-сјајан Планинскн страх жубори . . . У грању тице ћуте . . . Све биљке ко у тузи . . . По хладмој горској стени Гле, — црна змија пузи . . . XVI. Живот. Кад снноћ кроз врт прођох Ја спазих кринак бео; Кад јутрос у врт дођох А бели кринак свео! Ах! шта је живот друго: До кратак један санак? Тек из сна да се тргнеш: А суђен дош'о данак! XVII. Братство и богатство. С' братом се братац гњура И бисер из мора ваде; Што више бисера згрну: То већма браћа се — сваде. Бедном је ерцу њином До лажног бисера стало; А прави бнсер: братство У море њима је пало . . . XVIII. Није друкче. Што мудром воља прође: Да луду слуша шалу : А жедњом воља дође: Да тражи дно бокалу Ко томе да се чуди?? Прастаре то су ствари! Тај самом себи удн, Ко њима вољу квари. XIX. Просто правило. Ко одвећ много пита Тај лажно одговара; II о свету ко се скита Тај уме да с' претвара; Ко самог' себе воле, А туђег' једе леба: Обори тога доле, Јер није к'о што треба!

XX. Проклетство. Непоштен кол'ко нос.и У души грешннх жеља: Толнко поштен треба Да има пријагеља. Но данас хула више Оствари грешних жеља, Нег' поштен што би стеко У свету пријатеља! XXI. Најскупља реч. Имаде реч'ца једна Бесцене вредностн пуна; Шта је сво земно благо? Шта свију царева круна? Куца л' ти захвално срце Ту реч'цу одма' ћеш знати; Немарно срце — ах! — не зна: Да речца та значн — мати. XXII. Некад' и сад'. Кад пређе бејах дома, Ведро ми беше чело; „Благо му мајци старој!" Шапташе цело село . . Но мрачно сад ми чело, Јер болан стижем дома . . . Сада ће шаптат' село: „Сирома' — о — сирома!" XXIII. Код матере. У туђој земљн срце Жел,но ми беше свега; А уз то још сам позн о Шта значн туђа нега. Но душн сад' ми лакше! Код мајке сад пребивам: Па дању о њој мислим, А ноћу о њој снивам . . . XXIV. И њен је син ђак. Са куле звона бију . . . И школско звонце звони . . . Крај мене мати села, Па горке сузе рони . . . „Што плачеш, добра н&но?" Умнлно ја јој реко. пТешко мн срцу, р&но: Умрло — ђаче неко" . . . XXV. На Дунаву. Радо те гледах, реко, Са бујнн твоји вали Тад' још — е да л' се сећаш? Кад бејах дечко мали. Данас те гледнм опет!.. . Али — кроз горке сузе . . . Рбко, дошао неко Твом' дечку здравље узе . . , XXVI. Тужно еећање. Је л' ово стаза оиа, Што к' чесмн на брег води? Срце ми шапће:јесте! А стаза: ходи, ходи! 0 да л' ћу, чесмо мила, Крај тебе сад' кад' станем: Да прво воде сркнем? Ил' пре да сузу канем? XXVII. Фрушкој гори. Леноте сваке пуна, И пуна сваког' мил.а, Још свуд' сн пуна, горо, Лековног' свежег' биља! Па болан к' теби, горо, Твој певац дође ево: Притеци, лек му реци Љупко је теби пев'о . . .