Србадија

Св. 5.

СРБАДИЈА, илустрован лиет за забаву и поуку.

107

тину благослова ч_у Ива, па му беше топло око срца. Опрости се с браћом па рече: Марко и ти Обраде испратите их до села. Побацаше Турке у нровалу далеко иснад кланца, па се кренуше натраг по што своје покопаше у страни. ... Друмом се указа један дечак .... Иво стаде да га дочека, мислећ' е је и њему каква нужда. Дечко беше сав поцрвенео од ода, а и дијање му показиваше да је доста далек пут учинио: како до!>е упита за Иву. — Ја сам, рече Иво. Иво .... арамбашо, тако ти Бога, и свег што ти је најмилије, недај ми оца, рече дечко па клече ох оКе Турци да га убију: и дете се увати Иви за хал>ину. Иво познаде дете гт намргођено рече: „Ти си Јањин син, је ли? — Јесам. — Добро, рече он па се окретеМркши; иди ти Мркша а узми са собом још неколико друга, ја не могу. — Ти, ти, ох други га не Ке избавити; само поведи 2—3 друга, јер Турака и нема више од 5 Ајде Иво, тако ти бога Дружина се зачуди Иви за што се ус/геше, та он је на један позив ишао, а ево сада не ће! Иво стаде, замисли се, па после крат ког времена врдну главом и рече као за се „Стара омраза, где игра живог треба да падне« .... г Добро, рече дечку, ја ћу доћи, иди иа јави оцу да му идем на со и леб . ... на веру. Окрете се дружини и рече: „Ни идите, и кажите Јовану да ја одо у село; онда узе још два друга па оде низ друм за дететом. — Сад ћу бар и вереницу видети мишљаше он у се, а та га иомисао толнко раздрага, да заборави на опасност којој хити ... (Продужиће се.)

Мсторија света иприродне науке. Пристунно предавање Стојана Бошковића, профееора опште историје у великој школи у Веограду, НраКо! Почињући своја предавања из „огпнте историје" имам првода споменелг, како ми је велико задовољство, што се враћам у СФеру рада, у којој сам готово ноловину свога века провео, и где сам секолико ми је било могуће трудио, да и са своје стране принесем које зрио урасад науке на нашој земљи, за образовање омладине српске у духу народнога и оиштега човечанског развитка. Сада имам да тај рад наставим још на родннјој њиви. Па приступајући своме задатку мислим да ми треба најпре да обележим свој иоглед на аравац и метод науке, у којој ћу вас са овога места упућивати, јер ће од тога зависиги и успех нашега научнОг исграживања Можемо колико мудраго уне ги у свој рад добре воље и труда; но ако не погодимо прави пут, ако немамо на руци довољно спреме и нужних средстава, лутаћемо по лавиринту људских борба и тежења народних традиција, вера, друштвених облика, умних заблуда и научних проналазака, — а да се од свега тога веома мало корисгимо, не разумевајући законе, но којима се креће развитак народа и човечанства. 'Гако би радили нешго налик на рудара, који неумевши да разпозна жицу блага које у зе.мљн тражи, кад' што случајно и нађе по коју драгоцену руду, али јој траг опег брзо изгуби, нити је у стању да јој и даље поузданим кораком следује. Колико је дакле историја човечанства

лепа и потребна наука, толико су још више за њу нотребна припремна знања и истинит научни метод, којим би се све многос/гручне појаве у животу рода људског тачно и тако објасниле, како да се види сталан природни закон, који њима управља. I. Не можемо овде ређати све Фазе и огледе, кроз које је прошла исгоријска наука до сада, нити све друшгвене и државне облике, сва религиозна и Философијска сматрања, која су у различна вре.мена одређнвала цељ историјском истраживању. И ако је то за познање развића ове саме науке веома потребно, опет нама је у овој првој лекцијп главно да у кратким цртама означимо садање стање и нравац њезин према најновијим научним добитцима. А из прошлосги поменућемо с^мо неке епохе и њихове важније представнике. Готово код свију народа, који су у култури човечансгва оставили за собом трага, налазимо у њихово детињско доба предења и прнче о постанку и грајању свега, о радњи богова и витезова, о судбини народа и краљева, — све то у Фантастичним поетским и религиозним сликама. Таква предања и веровања развила су се утнцајем различних природних услова: земљишта, климе, хране и г. д. а у след тога постајали су и развијалн се извесним датим правцем друшгвени и државни одношаји; па и сам тип н општи карактер народни, донесен сеобом дошљака или у течају векова развијен, дејствовао је на та митолошка предања, као што су н она обрнуто имала утицаја на њега. Начело живота тражило се у тајанственом додиру неба и земље: боговн често у огромном размеру препотопних животиња снлазили су на земљу, а краљеви и витезови у облику богова и свегаца пели су се на небо, но и једни и други радили све по одредби неке вечите судбине. Да ш тиме стари народи нису и незнајући слутили, да васеленом управљају вечити природни закони? Да ли по индијским светим књигама веде трајање света н преображавање божасгва кроз милијуне година нема каква значаја према најновијим проналасцима геологије и иалеоншологије, по којнма се доказује изван сваке сумње, да се старост наше планете (земл.е) и изумирање као и развијање животињских облика (фели, врста), док је доспело до најсавршенијег створа, т. ј. до човека, мора рачунати мером, којој је математика кадра да одреди Формулу, но људска моћ замишљања једва је у стању да јој достигне домашај! У другог једног маленог народа на југозападном крају Азије; у народа јеврејског, јавља се религиозно причање о постањ^ света у другчијој, монотеистичној (једнобожачкој) искључно народној Форми, са скорашњим у родословној таблици патријарха означеним постањем света, како га је нојмио и нацртао први исторнк и велики јеврејски законодавац Мојсије. А на крајњем југоистоку Јевропе, код Јелина налазимо у прво доба приче и песме доста налин на Риг-ведџне у Индији. Омир у Илијади и Исиод у својој Теогонији представљају потпуно земљопнсие, религиозне и друпггвене ној.мове, мисли и обичаје свога племена у то доба. Основа им је иројска (витезовска) и нолнтеистична (многобожачка), прилагођена нлеменском и народно.м карактеру старих Је.шна. Тек доцније Иродот, „охпац историје", написао је у свези историју једне пажне енохе свога н.прода, свраћајући и на историју других, иарочито азијских народа, с којима су Грци долазили у додир. Но и Иродбт тумачцо је догађаје и удешавао им свезу према својој на.мери: да изнесе јунаштво и образованост

грчку као недомашну у свету, гледећи на све друге народе мање или више као на варваре. Тукидид је већ писао с бољим разбором, но предмет му није био историја света, но несрећан домаћи рат, у коме је сам често био очевидац важних догађаја. Доцннје, кад римска владавина поче заузимати домашај свегске државе, јави се у ширем смислу намера, да се пише општа историја. Но и ту је нревлађивао поглед или чисто римски, освојачки, по коме је Римл.ани.ма било намењено господарство света; или се показивало натриотско морално осећање, којим се мекушцима Римљанима из времена Цезарових и Августових наследннка износише на углед грубе но јуначке особине, ђерманских народа, који се спремаху да освоје царевину римску. У оваким правцима писали су Тит-Ливије и Тацит. И најпосле, за првих векова хришћанства, кад се оно држава римска поче из темеља распадати, исгакне се хршпћанско иачело царства божјега на супрог незнабожачким насилним владавннама. Даље, у току средњих векова, од сеобе народа па за време крсташких ратова све до препорођаја књижевности и уметности, летогшси калуђерски по манастирима или кронике светских писаца на дворовима краљевским, нису могле имати значаја озбиљних историјских списа, и ако у недостатку других извора кад се вешто одаберу и пречисге, дају често драгоцену грађу за историју. Тек иочетком 16-ог века, а још више у 17-ом п 18-ом веку ноказала се одрешита пажња; да се нзучавањем историје унесе светлост у живот народа и држава, да се пронађу узроци и послетци догађајнма што епоху граде, и да се културном и политичном развићу човечанства покажу бржи и иоузданији путови. Три важне чнњенице покренуле су псторијску науку овим правцем у напред. Прво, познање са старом класичном, грчком и римском литературом. Друго, нови геограФСки и астрономски проналасцн, у којима су се имена Колумба и Коперника, а за њима Галилеја, Кеплера и Њутона вечито прославила, показав' зачуђеном иогледу средовечног света нове истине. у облику наше земље и положају њезином у сунчаном систему, као и дивну хармонију закона о кретању планета и сунаца (непокретних звезда) у васеленој. И шреИе, скептична ФилосоФија, која је са реФорматорским нокрегом у цркви погисла пред собом мисгицизам и сколастику средњих векова. Од тог времена наука се мало по мало осгавља празннх снекулативних и меТаФизичних дедукција, које се не могу да потврде никаквим стварним доказима, па се почиње приближавати иоузданијем индуктивном »1етоду природних наука. > ФилосоФнја , нолитика и јуриспруденција обрну више историјско.м развитку човечанства, па нотраже основу и цељ своји.м проматрањима уживоту народа и ослобођењу л.удског ума од заблуда и светског притиска. Овај прелаз или управо прелом нзмеђу средовечне и новије науке означен је именима знаменитих научењака, као што су: Декарт, Бекон, 1'ибон, Хуго Гроције, Болтер, Монтескије, Русо, Хердер, Кант и историк Нибур. Овај носледњи показао је великом вештином, како ваља историјске изворе критички аналисати, имајући на уму, да историја не може као роман само прнјатно да забавља или морално да иоучава, него трсба да истражЈЈе чисгу објективну истину, пренесавши се у доба о коме говори. У истом правцу радио је са успехом Ранке, који је створно у Немачпој целу историјску школу. Још нам ваља иомснутиШлосера, Гервинуса и Момзена, који су својим списима помоглн унапређењу историјског знања, н допринели много, да се народнн дух уНемачкој пробуди