Србадија

102

Св. 5.

Остаде господар Макса и госпођа Фема ожалошћени, а теше се у друштву Херца и др. Поливке. Паћман Предраг није долазио у кућу, изостао је. Нема Милеве, нема ни узрока да одлази мајстор Макси. Кад га види, тек се иронично насмеши, па номисли, нисам ли ти казао шга ће испасти, и окрене од њега главу, уклања га се. Кад види госпођу Фему на сокаку, иде на сграну, да се с њом не сусретне. Предраг већ има ново иознанство. Но сад да видимо шта ради Гавра? (Продужиће се).

СИРОТА БАНАМНКА. Од Ћуре ЈакшиЛа. (Продужење.) ако нас прође ноћ, у.милна ноћ!.. II данас кад месец проспе своје сетне зраке, по л^говима и по долинама, мене обузме нека неизказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке; али га > срце никада наћи не може! . . А мени остаје само жел,а, да у овакој бајној ноћи, мислећи на моју преминулу срећу душу испустим После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста: дође време жетви, ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо, а онн дођу те нама помажу, да и наше мало сиротиње увеземо и овршемо. Те јесенн дигосмо на таван неколико мерова пшенице и двоје гроје кола кукуруза; то беше све! . . . Година шесет друга беше мршава предходница, страховитој шесег трећој години . . • Веше то као оно црна врана, што над мртвом лешином најпре гракне, да јој после подмукло ћутећи, месо раздире .... Зима прође на миру, али се већ око ускрса ужурбала сиротиња, и гражаше од богатијих својих суграђана помоћи, али залуду! . . Њихово срце беше тврђе од гвоздених брава на вратима њихових кошева и амбарова: — Зар скитницама, и безкућницима да издамо нашу храну? . . рекоше, а наша деца да гладују? . . Дајте нам новаца и ми ћемо отворити гвоздена врата наших житница. У сиротиње нема новаца. — Нема ни хране! . . Одговараху немилостиви богагаши. — Иоскапаћемо од глади! Они слегоше раменима и ћутаху . . . Наша је кућа последња у Брежанском крају, кад погледим кроз прозоре, видим непрегледне Галати, равницу, која се као зелено језеро пружа чак до Карлова . . . Ал овога лега не беше на њој ни једног зеленога сгручка: све суво, црно, изгледало је као да се некакви не обичан пожар дого\ио, после којега остаде само гар . . . Сирота стока, залуду је тражила по тој сувој пустари, бар један стрЈчак зеленога листа, да с њиме своју дивл.у глад разблажи . . . . Гладна и жедна говеда тумараху без чувара, по големој Галаги, и чунаше сјво корење из земље; дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и јунади. Тегка забринуто гледа у последњу врећицу брашна ...

—Грлице, вели, још који дан па не ћемо имати хлеба! . . Кно гледај како говеда скапавају од глади, гако ће и сиротиња падати пред вратима немилостивих богагаша. Око светог Илије, већ си видио бледа и изнурена лица, где тумарају гладни по сокацима, по башгама си виђао по негде зелен ластар од винове лозе;дође човек, одкине га, и онако лакомо, рекао бих сумахнут је, прогута га с лишћем заједно, после бежи из баште, бојећи се да га газда не осети . . . Изгледа му, као да је неко злочинство учинио, као да је нечувено благо, некаквоме бесном богаташу похарао? . . По ћошковима се виђаху деца; седе жалостиво, побледеле уснице само им се мичу, из њих не чујеш гласа; од глади су промукли; само чујеш као неко шапутање: — Гладан сам! . . Хлеба! . . То је све, што може гладно сгворење да изусти, а оно ти друго казују мутне очи, бледо увело лице и напред изпружена сува ручица, која чека на залогај хлеба од мимо пролазећих. Једнога дана дође чича Марко. Лице му беше тужно, забринуто. — Имате ли хлеба Маро? . . Пига тегку, а она му жалостивим гласом одговара: — Когме Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделили . . . После се окрсте мени и питаше ме: — Јеси ли гладна Грлице? . . Ја сам покрила лице рукама, а горко јецање казиваше му шта ми малаксало срце осећа. — Не бојте се, рече чича Марко, код моје куће биће још за неки дан хлеба, поделићемо оно пгго је преостало; а ево тврде људи, да је мађистрат позајмио од неких Белгијеких капиталиста новаца, много новаца! . . Па да су за те новце купили жнта и брашна и да ће раздавати сиротињи, како би је од глади сачували? . . После подне дође нам Алекса, и донесе нешто мало брашна, тетка извади из крова на к)ћи нешто трске, јер не беше скоро у црломе селу сламе — заложи Фуруну, умесила је хлеба — био је исгина црн, са пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо. Гледала сам господу^ кад ручају; пуна им је совралепога јестива, па једва жваћу. Ах господине, они не знају шта је то глад! После неколико дана дође опет чича Марко, најпре је нешто са тетком шапутао, а после гласно проговори: — Ајдемо Маро до мађистрата, да примимо оно мало брашна — већ, колко нам даду Маро! ... И они одоше; тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка са Алексом тек доцкан у вече вратила кући . . . Алекса је на леђима носио врећу с брашном. Кад је скинуо врећу с леђа, а он ме погледа; поглед му беше тужан, лице бледо, хтео би непЈ го рећи . . . Али ћуташе . . . Ја сам разумевала тај поглед; жалосгиво је он говорио: — Хеј Грлице! моја Грлице, да тужне ли дане дочекасмо! . . Орасмо, копасмо, плевисмо, па гле, где баш залогаја хлеба нема да се заложимо! А они који се нису знојили, једу печења! . . Кад је тетка изишла напол,е, а он ме нољуби . . . Сад му већ нисам бранила да ме љуби, нисам се из његовог наручја ни отимала . . Ох, га он ми беше милији него хлебац гладноме желудцу. — Грлице, рече ми, и твоје је лице увенуло, и твоје су очи гавне, упале . . . И ја сам видила како му крунне сузе теку низ бледе образе.

— Ал ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани? . . 'Гешио ме је он.. . Ја сам уздахнула . . . А душа ми је очајано слутила: — Никад више! . . И занста наслутила сам моју и његову несрећу: У нашем мађистрату се договорише сенатори и главни људи, да се у свакоме кварту нашега села, наместе по неколко казана, који ће гладним кувати јела, да не скапају од глади. Али је и то било као са брашном; у брашно које су сиротињи делили, трпали су песка, да буде теже и више, а у мршаву чорбу, којом су сирогињу хранили, нису метали меса ни масти; то беше више налик на врелу, јако опапрену и посољену воду, која само стомак дражи — него на какво ДРуго јело . . . — Узми лончић грлице, па иди до првога казана, да ти уделе што за јело — рече тетка изнемоглим гласом. Ја одем у подне на казан. Тужан је у то доба био призор око тих казана: бледа, мршава лиц-а пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране шго уделн, а кувар нм под надзором неких људи, једном големом џарјачом сипа, на сваку главу по једну кашику, то је све за један дан и једну ноћ. Узмем лончић, однесем кући, тетка узме по једно парченце од тога песковигога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо . . Управо, ми и не ручамо, него само разгрејемо и осолимо стомак, да после што више воде попијемо. Тако смо чинили свакога дана .... иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исги што ту мршаву милостињу деле. Само једнога дана нс беше тако. Одем ја с лончићем по ручак .... Али око казана сва сиротиња стоји гологлава, па и сами људи што чорбуделе, беху гологлави. Нико се не миче, нико не говори речи, ни они шго су иајгладнији, не смедоше отворити уста да заишгу хране; сви су бојажљиво упрли очи у једнога човека, гледају у њега и чекају шта ли ће он рећи? . . Тај у кога су сви упрли своје страшљиве погледе, беше неки велики господин; дојездио је на хинтову, а на угојеним коњима сијали су се са сребром искићени хамови. Ја га донде нисам виђала, али једна жена бојажљиво шапћући, рече у себи: баш је то господин котораш! . . . Сад сам знала које: човек, који је за време гладн хранио сирогињу, па се од туда обогатио! . . . То јечудно, али јеистина! • . . На њему беше капут, бео као снег, а на глави ношаше од панаме шешир; ја тако госпоцки обучена човека донде нисам видила, стас му је био омален, грбу мало испупчен а лице округло, црномањасто. У добрим и плодним годинама, кад су сви људн сити и напити, за тако лице могло би се рећи да је лепушкасто . . . Али оно његово здравље, онај весео безбрижан поглед, оно поносито држање, здравн једри и румени образи, према оннм тужним нзразима сакупл,ене гладне сиротиње . . . беше гадан, несносан! . . . Ја га не смедох иогледати . . . Са њиме је дошао још један човек, висок смеђ; за њега рекоше да је биров . . . Он је све до гладне године био сув, мршав, а те несрећне године, кад су наши образи од глади пожутили, увели; кад је нама брига и невоља очи замутила . . . Те године се . . . Господин Зарић са својим дебелим трбухом почео одликовати, он је можда у своме изобиљу на то и заборавио, ал они који су своје јадне колебице за буди што изпродавали, баш у то време кад је он