Србадија

Св. 5.

103

богате салаше на најлепшим крајевима кикиндскога хатара куповао . . . . ти нису заборавили . . . Ти не могу заборавити. Онај мали господин даде знак куварима да сипају. Гладна сирогиња јурну без свакога реда на казан, пружајући са својим сувим рукама гараве лончиће; а онај мали црномањасти господин, љутећи се на толики неред викаше: — Свиње! . . . скотови! . . . Она баба што је преда мном стојала кад су јој усули оно мало чорбе,посрну сирота, те јој се сва чорба из лончића просу . . . Она је склопила руке те је сирога молила да јој на ново успу, али онај црномањасти господин строго се брецну на сироту бабу... — Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције! . . . Сирота баба пишташе од глади: — Умрећу господине! . . . Господин се весело насмеја. — Не умиру вештице тако олако! . . . Сад дође и на мене ред. И мени се учини да ме са неком особитом пажњом онај црномањасти господин од пеге до главе мери . . . За гим се примаче једном од наших кувара, па му нешто пришапта. Тај коме је ои нешто казивао доће к мени, па ми тихо осмехнувши се рече: — Ходи дете, господин има нешто да ге упита . . . Међу тим господина је нестало са ходника, а кувар ме уведе у једну собу. Црномањасти господин ме најпре посматраше, после милостиво осмехнувши се зглади са мога чела ону густу, неочешљану косу, помилова ме по образима па ми тихо, чисто шапћући рече: — Овако дивни образи не треба да буду тако бледи, увели . . . Од сад ћеш свако подне у овој соби ручати. Ја сам од стра дрктала као прут. Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити . . . Ја сам вриснула и пала на земљу. Шена онога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу диже ме, плашљиво гледајући у љутигога госнодина; после ме изведе на поље, даде ми мој лончић па ме упути кући, тужно гледајући за мном. Пред вече нам дође Алекса . . . Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено . .. Његове мутне очи плануше љутито, по бледим образима разлила се тавна румен увређенога љубавника. — Не ћеш ти више грлице ићи на казан, ја ћу гебе хранити, не ћеш ти од сада знати шта је то глад . . . Тако он говори а усне му дркћу од љутине. Кад је било око пола ноћи, он оде . . . Ја нисам знала шта ће он да чини, али сам вндила да он у себи нешто страшно спрема . . . Кад је било пред зору, он дође, пусти једну пуну врећу на земљу, па ме онда пољуби . . . глас му дркташе од раздражености. — Грлице ево јела! . . . Даље није могао ни речи проговорити. (Продужиће се.)

ВЕРЕНИЦА. Црта из народног живога. Од М и л а. I. Година 1813. наступи, Србин се већ више није борио очајно, већ са надом; али је опет сваку стопу земље крвљу плаћао. Јуначки је трпео муке, што му их душман зададе, али се је и светио . . . — Србин је чисто мало дахнуо душом, кад осети како је слатка, али скупо плаћена,

а још не добијена слобода; па је кликовао са радости, е му дође време да и он дахне душом; али је требало још нешто свршит' Кад нагрну душман са свих страна, са свом силом, онда сваком срце задркта. Старци, изнемогли седи свешгеници, дркћућим гласом крепише народ: „Гини и недај да ти гази закон, веру, да ти каља дом." Сваки се спреми на живот или смрт; свак' внде силу која се диже да их смрви, па се спремн да јуначки умре. Поузда се народ у вођа. .... „Душман је близу, води нас" .... . . . . Уз потмулу јеку, сд које земља чисто дршће, а од тешке силе душманина н кроз бесну вику, што се спрема све да сруши, . . . . чуше се ужасне речи: „Побеже госпоД а Р Србин задркга, јаукну од бола, па стиште руку на срце да олакша бољу. . . . — Србин је погао главу пред душманом. Србин је патио, а душман смишљао муке да му се свеги; Србин је проплакао али није јаукнуо, а душман се смејао, веселио се грозно, гледајући жртве како изумиру на коцу. .... Све је било његово. Живот и смрт делио је као какву милостињу; на све стране само се чуо потмуо уздах. Јаук и писка, беху песме, пгго их је душман волео. Бледа увела лица н погнута глава, беху му знаци господарства! Србин је гледао брата и оца ђе на коцу издишу, видео матер ђе с' у крви ваља, а сестрицу како умире од своје руке, не дајући да је душмански поглед скврни — он је само јаукнуо, па пригиско руку на срце да не прсне са болова, па — ућутао. * * * Црна је ноћ спустила на земљу црну кот преницу, те увила све. Као да жалн бедан народ, као да оће да скрије невине жртве, што се у сну трзају од злокобног погледа мрског душмана. — Све је утишано, нигди живе душе, само црни облаци што с' преко свода полако вуку, . . . и све брже јуре, гек до мете да стигну, месец, звезде јаче да с'крију, ноћ да справе ужаснију, да не виде душман црни шта ради, јер стрепе, јер се боје . . . . А итра муња кад кад тек просече црни облак, па је опет не стане, изгуби се у црној ноћи, и само потмули тутањ што каже да је била. — У изби малој, што је на врх села, светлуцало је кандиоце; а жућкасти пламен бацао је ситне искрице као да издише. На постељи, што је у углу избе, лежао је старац бледа и увела лица, које ти каже да је много шго шта доживео. А оне седе власи, онај мргвачки поглед, кажу ти да коса не оседе, да снага не остави тело са старости, већ са тешка јада и невоље. Да му ко распуча хаљине на грудма, што се сада једва уздижу од тешке боље, видио би толико и голико сведока његова јунаштва, у којнма се уставише толика смртна душманска зрна, али их он јуначки издржа, а прескупо их врати душману. Крај постеље старчеве , седело је девојче, бледа лица, али прави анђелак. Како је дивна. Оне очи, онај бајан поглед што ти заноси душу, онај осмеј пун милине а опег ти каже тугу, срце ти уздркће и с милине и са бола. То је ./1епа Ђурђева ћи, седог старца, што се сада на меканој постељи одмара. , . . . Зар беше срца и у душмана крута, те му остави најмилије благо једину узданицу старости — ћер? Не, била би и она жртва душманове насладе, само да ју је оштро око дивљег звера смотрило. Ђурђе беше некада кнез на селу, беше човек да му је ваљало пара гражити, јер се нико на-њ не потужи за сво време. А кад

мину мисао слободе, кад се подиже народ, да брани свој дом и огњишге, Ђурђе потече први у редове бораца . - . . . Јуришао је у најгушће редове непријатеља, свуд је био први, волео је и умрети, него уступити, те су га чешће полумртва из боја уклањали. Па ево дође време и душман опет згази борце, али мисао слободе не. Ђурашко тако га зваху сада сељани, готово изгуби све; само му оста још Лепа, једина узданица његова, па и њу ево вери за Ивана Јанкова сина. Беху њих два од вајкада пријатељи, па хтеде, да то и на децу пређе. Хтео једа што пре види своје јединче усрећено и ако бијаше време опасно, али га слабост свали у постељу. .1епа уз њега непрестано лебдијаше, неодмицаше се од постеље, а Иво би кадкад дошао, па преседео по читаву ноћ са ,/1епом, крај болникове постеље. И сада је седео крај постеље са Лепом, погледајућ' чешће на старца како спава. Чнсто му беше лакше срцу, кад виде да се старцу смилова сан, јер већ толко дана како не трену. Лепа је лагано махала марамом над главом болника. — Лепа, нусти нек отац спава, рече Иво, видиш да је већ заспао, а и тебе већ болу руке. — Право велиш Иво. — Ви'ш како мирно спава, биће мубоље. — Ох! само да оздрави, али тешко, рече смутно Лепа. — Мила веро, немој гако , немој душу да ми мугиш, јер кад те видим невеселу, онда Он не доврши, већ је узе за руку, гледаше је неко време благо, али као да размишљаше за то време о нечему; па онда узе те јој подиже мали прамичак свионе косе, што јој се но челу разасуо Та отац ће оздравити, па онда Он не доврши, јер виде да Лепа за часак посумња у његове речи, он је јаче стеже за руку. Та ти сумњаш? ... је ли? — Не. Али ми се нешто слути, нека ми језа подузима душу, кад помислим на нас, на оца — ох Иво ми ћемо бити несрећни, јер душман нам неда, да будемо срећни. И она се приљуби уз Иву, а он је притиште срцу, као да хтеде тамо да је с'крије од душмана. Ох веро, недам те душману, живог ће ми пре узет' него тебе Опет .... опет душман .... Леиа се трже, приђе старцу. — Оче, оче шга ти је, ево твоје Лепе. Али старац ућута, па као оиет да га обузе тешки сан. — Он снива Иво; чујеш гди душмана спомнње. Ох! мени срце нешго слути Бог ће дати те ће добро бити, рече Иво нехотице, јер и сам осети неку хладноћу око срца. Осети да му срце задркта, што никад дотле; ма прикри зебњу, само да пред Лепом не би показао да и њега страх мути. Душман стој крвниче .... . . . . бежи ето га близу — Оче, викну Лепа па га узе за руку. Он се грже. Дијање мубеше убрзано, поглед усплаирен, а снага као да се за неки тренут поврати, те се старац полако подиже; погледом тражаше неког, али кад виде само Иву и Лепу он као за се рече: Ох душман, душман. — Ти си оче нешто снивао да ти није што зло? — Није ћери, рече он па се опег спусти у постељу, али сам страшно сневао. Ој то беше онај исти — Ко? упита Иво. — Душман силни Сали Ага. Добро сам га познао. Тешко да ће добро бити. — Даће бог те ће добро бити, рече Иво забринуто.