Србадија

104

Св. 5.

— Беше онакав исти као кад смакоше њу, твоју матер, рече старац Лепи, а суза му се у оку засја Око му је горело као у вагри, дивљи поглед чисто је мресецао, а запенушена уста мрмљала су неке речи као смрт Иво се на један мах уздркта, лице му поста бледо; окрете се вратима као да слуша нешто, а бледо лице дође му још блеђе, и он нрошапута душман, на стиште испод гуња нож. — Иво шта ги је твоје лице . . . рече Лепа, па му приђе те га узе за руку. — Ништа веро, буди мирна. Глас му је дрктао. — Та ти ме не волиш кад не ћеш твоју бољу да ми кажеш. — Волим те више но живот,, али веро . . . . , он прекиде јер се лупа на вратима зачу. — Ко је то? — Он је душман, протепа старац . .. . Иво даље не могаше. Иво разумеде поглед, па рече, „Веро, буди мирна«.

хтеде да је пригрли, али му се она оте и побеже у кут. Иви лице побледе, а око му издаде плам, ма саже главу да душман то не спази. — А луда рајо, главурино стара, устај бре псето једно, грмну ага .... Шта си се извалио, устај те госу двори. — Немој ага тако т' Кога, видиш и онако ће скоро са светом да свршн, рече Иво. — Ђут' бре штене једно, вуц' се напоље псе каурски ге коња. вадај .... Иво дође до врата. — А ти цуро ајде стери мекана шиљтета, оћу ноћас да ми сладиш санак. Сали приђе да је пригрли, али она побеже иза оца, као да хтеде за-њ да се заклони. .... Ха! ха! ха! како бега, али ми не ћеш умаћи тичице, рече Сали па је увати за руку. Она врисну, па погледа у оца па У Иву. .... Оче .... Иво .... недај ме . . . . ох пусти ме пусти Иви задркта сво тело, око му показа

нека зебња му стегла срце, а страх поче му Душу мучит' Дође до вратница од авлије, ова је јапила широм, он је и нехотице притвори, а шкрипа вратница, учини му се некако тужна. Али хтеде да се огресе тих мисли иапође преко авлије. Старн жуја не лану као другдаш, све је било мирно. — Дође до куће врата сујапила. Срце Иви задркта, па цело тело; немогаше да се с места помакне, али прибра снагу па уђе у кућу. На један мах ветар засвира своју песму, и Иво осети хладноћу, осети да су врата и од собе отворена; приђе и попипа, али врата не беше, она беху на под изваљена ....... Црна му мисао јурну кроз главу, а у дну душе већ виде слику грозну што је душман направн.... Сгаде, узе да слуша не дишућ' не би л' шго чуо, јер се бојао да пипа по поду у мраку, бојећи се да под руком не опипа жртву душманина — Ниш' се не чу, бијаше као у гробу; само што ветар поче све јаче звиждукаги

Мушка народна ношња у Русији.

Она задркта од тих речи, јер јој се учини да чује речи човека који се спрема да умре. ...... Огвор врата штене једно — загрме глас с поља. Иво отвори врата. На вратима се указа човек црне масти, лица озбиљна, погледа зверског. Огртач му беше сав мокар, испод ког су се видле шалваре све златом везене; за пасом имађаше две мале пушке срмом окићене. То беше душман Сали ага. Бесно крочи унутра, а дивљи поглед полете му на све сгране, као звер што гледа жргву; хоће крви, да се насити. Кад спази Лепу, уста му се развукоше осмејком гадне страсти. „Оди цуро те ми прихва ги огртача, рече Сали па га скиде." Леиа се још јаче приљуби } г за старца, те дркташе као прут. Иво приђе да узме огртач, али Сали викну: Иза врата штене! Иво се измаче, али ману главом на Лепу, и она приђе те узе огртач,. а Сали

плам, а рука му гајом сгиште нож. Он приђе госи. — Сали аго, теб' се клањам, угостићу те како ми је бог дао, ништа ти ускрагити не ћу, али ми недирај веренице .... јер ... . и он заста. Ха! штене једно зарћеш ти да ми заповедаш, рече Сали па потеже пиштољ иза паса и хтеде да управи на Иву. Лепа врисну па паде, а старац само јаукну. У Иве беше лице страховито, и пре но Салија могаше да запне ороз, Иво маче руку за нож, .... рука се подиже и паде крвца шикну и — душман се окупа у својој крви ...... ..... Иво јеси ли жив? . . . оче? а душман? Ево га у крви. А сад с богом оче .... веро с богом, доћи ћу, време је да идем. Салију ћу бацит' у понор на врх села да му се траг не пронађе. Узе Салију по што му одузе сво оружје па га изнесе из избе ...... Иво, с понора где Салију сарани и претрпа, узе пут кући: црне мисли мутише му душу, те му корак поста већи и бржи,

кроз разбијена ћерчива; — Иво изађе на поље. .... Оче сејо .... викну Иво, а глас му дркташе; кроз црну поноћ а уз Фијукање ветра одлеже глас, па се изгуби Уђе у собу, и опет викну, али се глас одбијаше од црних зидова као глас самртног звона све беше мртво! Јурну напоље „Жујо Жујо .... викну Иво па звизну, али се ниш'не чу, ниш'да се потакло .... Иван је дрктао као у грозници, црне мисли помутише му памет, он и нехотице уђе опет у собу. Мисли му беху збркане, он не могаше чисто ни да мисли, глава му је бучала у ватри, све беше у њемуизмењено за један тренут Учини му се да чује неко тешко мрмљање,- • • каоропац, па послуша. Није се преварио чуо је добро роиац, али тај му одузе и последњу снагу. С места хтеде напред али мораде да се придржн за зид да не падне јади му снагу поломише. Месец продре кроз проваљен прозор те обасја собу • • • • • Један поглед и Иво беше блеђи од мртваца, он јаукну па клону