Србадија

Св. 5.

СРБАДИЈА, илуетрован лист за забаву и поуку.

105

крај трупине шго лежаше на поду. — Беше то Ружа сеја Иванова, крвљу беше гогово сва умрљана, а држак од ножа још јој беше у рукама, а острица у рани крв је полако иоиила из дубоке ране. Иво узе је за руку, љубл.аше јој то крваво лице, то руку, али реч му беше изумрла у грлу. .... Ружа полако отвори очи, мрмљаше неке речн .... отац .... Ибра . .. им . . . . на хтеде руку да подигне, али она клону; нотмуло зајеча на се утиша — беше мртва. Ох осветићу те оче .... сејо, гако ми твоје успомене клече, ирекрстн се па је пољуби у чело; онда је извади из крви и мету у кутић један на простирку; па онда излеге на поље. На авлији се снотаче о нешто, саже се да види шта је, и нознаде старог Жују, беше му га жао, те га склони уз нлот. — У изби је још тињало кандиоце мало, кад Иво у^е. Беше блед као мртвац, коса разбарушена, а око му више угашено

Иво .... верениче, јецала је Лепа, нигда твоја биги не ћу, док не осветиш моју и твоју милу сеју, и твог баба Не Кеш ме донде пригрлиги док не рекнеш: сад сам слободан, сад су ми браћа слободна, јер је душман сагрвен. Иво приђе те је увати за руку. иЛепа, сад си праваСрнка, сад си ми мила вереница, више те љубим но живог, а и шта би он без тебе, до да домовини служи; али ти се кунем, да те не ћу донде евојом вереницом назвати, док душман не падне а Србин док не буде слободан." Приђе старцу. — Оче благослови ме, ако се невидимо, бар да благослов од тебе добијем, кад ми га отац не могаше дати. Старац га благослови, а он га пољуби У РЈ К У— С Богом веро .... она му паде на груди, а он је пољуби у чело, па је лагано после неколико тренутака, по што она поче да плаче одвоји од себе, и брзо изађе из собе.—

им их он спреми, па се ђавољеки церекаше ..... И један поглед, један миг звера кру га, а несрећници веК сви беху на кол»у Ваздухзајеча са писке мученнка, где који душман и сам окрете главу да не гледа муке, да не види она лица шго их грозне муке тако нагрдише и искривише, да беху гора и страшнија од саме смрти. .... Свет поче да се разилазн. У то се прогура до напред један човек, беше блед као мртвац, а око му луташе с коца на коц као да неког тражаше тамо, и кад снази седа старца на коцу, болови му лице изменише. .... Касно .... касно, прошапта своме побри, грчевито стежућ'сакривен нож испод дебела гуња. — Ево их оба на коцу, рече други па се стресе од грозе. Старац спази Иву, беше то он, ману руком на Ибрахима, погледа горе . . . . грозно јаукну, на га нестаде . . . издану — Света освета! викнуше обоје, па по-

но шго плама показује, а тело му је у грознпчавој дрктавици. — Шта је Иво ? — Душман — Опет дупЈман, ох Боже и ги се разгњевио, на нас .... Ох оче . . . оче, дакле те одведоше, а сеја? .... и она је мртва. Глас му беше потресајуК 0! душмане би ћеш и ти жртва, тако ми великог Бога купаћеш се и ти у твојој крви. Он стиште подигнуту руку, а ногом лупи о под. .1епа је дрктала, али није имала снаге да га пита. — Уар су мртви. — И њих ми душман смаче. Ој сејо, ој мила Ружнце зашто ме остави, зајеца Леиа, па покри лице рукама — Не би, али је душман натера, рече Иво, а горак и осветнички му осмеј пређе преко лица. .... Иво сине, ево је ,1епа за те верена, али ти је недам сине^док не осветиш свога баба, а мог друга и пријатеља, и старцу се скотрља суза низ збрчкано лице. V

1Г. Душман се већ напио крви, па је тражио насладе у грозним мукама. Ибрахим аги беше то најмилија забава, а најобичнија реч: гна коц штене." Србин је пог'о главу пред госиодаром, чекајући згодну прилику, па да се освети; а душман је у мртвачком, нотуљеном погледу, изнемоглом лицу видео само лробове", али није видио у дну срца љути пламен освете. С дана на дан душман се је сладио мукама несретника што на коцу умираху; јер му го беше рана. Па ево и сад изведоше неколико бедннка, да им спреме вечну постељу — колац! — Доста се душмана скупило, да се нагледају и насладе мукама штенади, то да после кадама на меким шиљтетима причају, како штенад умиру. А Србин? он је само стегао срце на прош.ао даље мимо тог ужасног гробља, само да не гледа грозне муке браће своје. Тридесет коцаударише у земљу! Ибрахим ага гледаше подмукло жргве како дркћу, како бледе, пред ностељом шго

тегнуше за ножеве, и јурнуше кроз гомилу. Ибрахим скочи, викну на гавазе да му новатају несрећнике, да и њих спреми са света, шго га узнемирише у лепом уживању. На један миг душмана и гавази разбише се на све стране, али од њих ие беше ни трага ни гласа .... НГ. И мину од тог доба толико времена, а душман је и даље терао стару песму . . . крвничку освету. Жртва је иза жртве падала. Сулејман их је знао наћи, е би тиме скрхао сваку другу мисао Србина, до да је у књизи вечне судбине написано душманово господаретво, а његово робовање. Та ко је и смео казат' другачије, кад је за смеон поглед, за ведрије лице плаћао животом! .... Шта је господару живота и смрти сметало да не угуши и невнно одојче на мајчиним груд'ма, те да у млеку мајчином не посиса и отров за душмана Господар живота и смрги стрепио је и од самог невиног детета од самог зачетка, помишл.ајућ' да ће то створење једном загражити