Србадија

130

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Св. 6.

пила; био је матор, гадан и џандрљив „01сегопе". Сад П аван ионуди ГлађеновиКа, да се ирими тога званија; покрај свег издржавања имаће пет Форината у сребру дневнице. Није рђаво. ГпађеновиН се прими и остаће док „курз« не започне. Такав „С1оегопе" је био Павану као анђео хранитељ против госпођиног нападаја, а био је и контрола касе према њој. Глађеновић ће своје звање савесно отправљати. Већ су на путу, и Глађеновић иде но вашари, извикује покрај ГЈавана, продаје Флаше и куии новце. Да су Иаван и Павановица чуварни, могли би силне новце на страну метути и обогатити се, но не зна ни сам Паван куд се толнки новац дева. И Глађеновић норед њега лепо заслужује, ништа не троши, а све меће на страну. Само је тешко било са Павановнцом излазити на крај. Код ње је већ укорењен обичај да Павана туче, па како вече, а он мора да је на стражи да принципал не страда. Глађеновић при операцији једнако пази како Паван вуче зубе. Чини се канда само са два прста вуче, ал има и мали кл»учић, па он то тако удеси, да се једва и нримети. Паван га је и поучио, н Глађеновић премда га још ннје достигао, опет боље зна него пре, и би ће му временом од велике користи. Тако су већ многе вароши и села прошли, што је све Глађеновићу од користи било. Већ и талијански боље говори; но није ни чудо у таком друпггву, где се једнако талијански говори и инати. Павановица је у почетку добро гледала Глађеновића, ал он је по свом обичају према њој био врло деликатан; она би оиет волела, да и он покаже оштрнју нарав Елен је Глађеновић од бесне Морлакиње мало и зазирао. Паван је Глађеновићу увек препоручнвао да чува касу од жене. На то се она јако једила, и у једном инагу због тога јуриши на Павана, а Глађеновић га одбрани. Због тога се Павановица још већма озлоједила. Ледаред у биртији после вечере, кад је Паван већ нао под сто, заподене кавгу са Глађеновићем и иште од њега велики шлајбук с новци; вели да је то Паваново и њено, а Глађеновић да је само слуга, па јуриши на њега, хоће силом да му отме шлајбук. Глађеновић не да, те се ночну тезмати; она као Фурија, а и он се јуначки држи, бори се; не зна се ко ђе кога надвладати, кад Павановица извади из цепа бритву и отвара је да г Боку пропара; он јој не да отворити. На ту ларму наиђе биргаш и отме Ђоку. Сутра дан се чује да је Павановица хтела да закоље 'Боку. Власт је најпре затвори, но опег пусти, и отправе и Павана и Павановицу „пер шуб", аГлађеновића нусте да иде куд хоће. То је њему добро дошло, јер је за то време толико новаца стекао, да му је могло довољно бити за „курз«, а и онако је већ време ту, да „курз" започне. Глађеновићу је жао било Павана; за њега је био добар, а заслуживао је поред њега и осим дневнице. Сирома Паван наскоро за тим умре. Вио је велики мајстор у заслуживању, а рђав у чувању и уживању. Павановица је блудила којекуд по свегу; не може да нађе другог Павана, а првог бн да може ноктима из земље исконала. Без сумње ће у том блудном тумарању јадно скончати. Бог зна шта ће бити од Павановог сирочета, од снна онога оца, који је кадар бно кашиком новце купити, а није знао чувати.

'Бока Глађеновић пак показао је и ту ; као свуд, да се зна наћи, а гакав човек може I и на леду живити. (Продужиће се.)

СИРОТА БАНАМНКА. I Од Ђуре Јакшића. (Продужење.)

а припалим жижак, што је свакад на иеђи стојао -— и његово слабо светлуцање бацаше своју жуту светлост на изнурене црте мога несрећнога љубавника. ()н дубоко ћутајући сеђаше на банку, а главу је заронио у две суве руке; поглед му беше укочен, очајан, упрт у један незнат ан иредмет наше сиромашне собе ... Ја сам га са стренећим срцем посмаграла, после му се примакох ближе, а кад сам се дотакла усницама његовог високог, бледог челета, он се као иза неког немилог сна грже, погледа ме оним великим граорастим очима, иа онда се тужно осмехну. — Грлице, јеси ли гладна? . . Питао ме је са необично узбуњеним гласом . . Видиш, ја самсе ноћасдобро постарао; имаћемо јела у изобиљу, барем за пет шест дана; али Грлице, онајлончић мораш разбити! . . додаде некако потмулим гласом . . . Не ћу ништа да те подсећа на срамне намере онога

неваљалца

После се диже и одреши врећу. Мени синуше очи у неисказаној радости; та ни у најроднијим годинама нисам видила толико слаткиша, колача и печења, као баш те несрећне ноћи.

— Грлице једи!... Рече ми Алекса нежним гласом . . . Понуди и тетку, та она сирота, још прекјуче како је оно мало несрећне чорбе иојела, иа више нн окусила није! . . Ја одох да ионудим гетку, дотакох се руком њезина рамеиа ; мислила сам да спава, па јетреба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме, тихо осмејкујући се. — Шта је грлице? Ја јој иружих неколико од најленших колачића што су се у врећи нашли . . . Она лакомо пружи руку, узе колачић, али га није могла прогутаги. — Грлице,ја ннсам гладна! И она врати остатак одколача натраг... — Тебн је зло гетка? . . Пигала сам је уплашено. — Није ми ништа, добро моје дете, само што не могу да једем. После тога је онет затворила трепавице, н изгледаше као да спава... Ја и Алекса гледасмо је забринуто; у целом говору и ногледу њезином, беше нека необична тишина, нешто што је налик на умор, на ону малаксалост, која се у последњим часовима јавља. Тако смо проживили скоро недељу дана. . . Сирота тетка већ није могла из постеље устајати; беше мирна, тија, једва си јој дисање чуо, а изгледала је као свеци што их по црквама виђамо. Кад је једнога дана чнча Марко дошао, њему пођоше сузе на очи, па само што уздахну: — Маро! хај моја добра Маро! А она га погледа, ал као да га није ни познала, јер непоказиваше никакве знаке радости или друге какве узбуђености, склопила је на ново очи и ћуташе као обично.

Чича Марко је дуго посматраше, пун туге и саучешћа, па онда онако полугласно као да сам за себе говори, рече: — Тешко да ће жива осванути. И он се ннје преварио, кад је из јутра дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. Срце ми се стегло, ћутала сам немогући ни речи проговорнти, ни сузу пустити . . . Осећала сам сав терет моје усамљености. — Садч;ам сама, рекох чича Марку сад сам право сироче! . . Чича Марко ме милостиво поглади по глави, али ме не умеде ни с једно.м речицом утешити. А може ли за овако сироче и бити утехе? Капелан протин не беше тога дана код куће, па је за то сам прота дошао да је сахрани; кад је ушао у нашу сиромашну собицу, погледао је зловољио око себе; по самом изгледу његовом, вндила сам да му је неправо, што овако јадној сиротици мора да очита последњу молитвицу — за тим се окрете чича Марку, који је са прекрштеним рукама гледао у мргваца. — Ко ти је ова жена? . . . Питао га је нрота опорнм гласом. — Сестра мога побратима, оче прото! .. одговори чича Марко дубоко уздахнувши. — А ко ће за ногреб да плати? . . . Марко не одговори нишга, само што га је ћутећи гледао . . . Али кад је видио да прота на његов одговор чека, он са свим мирно додаде: — Оче нрото, од глади је у.мрла! Пр ота га је разумео. — Од глади? . . Ал ако ми станемо све сахрањивати којн од глади поумиру, онда ћемо и ми од глади умрети . . . Рече прота мећући петрахиљ на врат. Ау ствари није тако било: наш кикиндски прога је толико богат, да би могао на овако оскудној годнни и педесет породица изхранити, па и да не осети . . . У неговој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав иарк; за његовом совром се пије шамиањер, малага и токај; на његовој госпођи је свила и брилијант; његови су свакидашњи гости велика маџарска, немачка и српска господа . .. Али просијаку још није уделио... Он је очитао неку молигву, журећи се да што преизиђе из куће, брзо, онако од прилике, као кад човек има посла, а мора на улици да се с неким здравн. Однесмо мртваца и ја остадох опет сама . . . Са свим сама! . . као мртвац кога сродници и пријатељи оставе у гробљу, па се носле својим кућама разиђу, да још за неки дан приповедају жалостиве нли веселе ириче о покојниковоме животу. И ја сам одиста тако осећала као ^а сам у гробу: она четирн влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници . . . Срце ми се стегло, из очију ми није канула ни једна суза: необична тишина овлада са цели.м мојим створом; лед се са својом мразном кором ухвагио око мога скрушенога срца, на душу паде ноћ, тама, у којој око није могло угледати ни једне звезде, ни једну искрицу наде . . . Страшно! . . . Долазило ми је као да сам жива сахрањена, као да сам сто хвати дубоко IIод земљом; дисање ми беше тешко а крв се по жилама једва мицала. 'Гако ме је застао Алекса. Кад је ушао, не речеми ни „добро вече!" нити што друго; само ме је загрлио, а десном је гладио моје густе вигице, што су ми низ тужно лице на земљу падале; носле ми љубљаше уста, трепавице, чело ... То ме све трже из укочености, у коју ме је неизказана жалост бацила, и ја свладана тугом