Србадија

Св. 6.

СРБАДИЈА, илуетрован лист за забаву и поуку.

131

мадох на његове груди, па сам гу на њима плакада дуго и горко. Ох, да знаге ви драгн пријатељу каква је то наслада ироливати сузе на грудима верног пријатеља ил' љубавника! . . . . На његовим грЈдима бих век проплакала, у његовоме загрљају била ми и туга сладост. 0 шта и шта пута сам ја, баш за тим сузама плакала: шта пута оам за том неописаном тугом тужила . . . А.ш све нрође, а ја остадох сама! . . . А у меии, у тој вечигој самоКи мојој, ништа друго не оста само један сан, тужна успомена, немиле слике из давне прошлости . . . То су моји другари који ће над мојим гробом као остављена сирочад процвилити После пола ноћи диже се Алекса д'а иде. — Куда ћеш? питам га ја; а он ми збуњено одговара: — Знаш грлице, продали смо једноме чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а ако може бити и новаца, видиш накво је време, не зна човек шта носи даи, гато ли ноћ. — Ал зашто идеш свакад у по ноћн? оар није боље да дочекаш дан? Он ме погледа збуњено, а после се ваљда доеетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке зашго гако чини. — Виднш грлице, вели — има у нашој Кикииди много људи што скапавају од глади, па човек ка' иије рад да и други дознаду, да у њега има новаца и хране; свет бн навалио на њега, те би и ње.му нестало — па куд ће онда?. . . Кад је видио да ме његов одлазак узнемирује, а он ме је нежно но увеломе лицу милујући тешио. — Почивај ти грлице и умири се, не ће проћи нн два сага, а ја ћу опет код тебе бнти . . . Да не будеш сама, никад више да не будеш без мене! . . После тога огрну опаклију и оде, да се иосле два сата врати, да ме више никада не остави саму! У тузи и у несрећи постане човек мислиоц . . И ја сам почела мислити; мишљах о прошлости, па од оте разорене зграде стварала сам себи у мислима будућност; али је ли ико од гробничких плоча зидао палате, у које ће веселе госте и пријагеље дочекиваги? . . А моја прошлост? . . Све сами црни грсбовн! . . Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!. . Па кад сам у мислима довршила ге моје црне дворове, онда сам се миСлила кога ћу да сместим у те големе тавне сводове? . . Уар моју љубав? и њега мога љубавника? . . . Тако сам у мислима и заспала; санови ми беху још ужаснији него јава: идем јакроз кикиндске улице, у крилу носим све најлепше јестиво што ми га је оне несрећне ноћи Алекса донео, а за мном јуре све нека гладна и изнурена лица, и као пружају руке да мн на силу ноотимају храну коју сам као понуду мајци носила . . . Не дирајте, преклињала сам гладну гомилу, та за бога мати ми умире од глади! . . Гладна се гомнла разиђе, али дође оиај госнодин у белом капуту и панама шеширу; поглед му беше строг, лице намрштено, левом руком ме је ухватио за раме а десно.м је из мога крила бацао јестиво: — Нема леба, ни за тебе ни за твоју мајку! . . Скапајте од глади кад сте јогунице! . . И он се примаче да ме опег пољуби . . . Ја сам се отргла од њега, и бегала сам, јурећи тако кроз сокаке и скакајући преко шанчева, оставим Кикинду за собом, а сан ме пренесе на галатско поље .... 1утала сам по тој пустој опрљеној равници, тражећн макар и капку воде, да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке, и ја малаксала падох под једну јеведру, где пастири зими од северних ветрова заклањају овце;

мислила сам умрећу, али мн у томе часу притрча од некуда Алекса: — Грлице шта ти је? питаше ме тужно осмејкујући се. — Воде! . . Само једну кап воде! . . Он се машн руком унедра, извади један мали судић, чуднога изгледа, ја онаки никад нисам видила, само то један пут у сну . . Форма му беше као у они колачића нгго се на вашарима продају, а представљају срце човечије, само не беше шарен него чисто црвен као да је у крви умочен . . . Он ми га дркћућом руком додаде. — Узми, нагшј се грлице, вода је мало врућа, а није ни чудо, та двадесет је година, како је у недрима носим. Ја прихватих судић ихтедох се из њега напити, али кад самсе усницама догакла његове течности, ја се сва стресох, беше то ватра, витријол, што ми је усна и језик опрљио. У томе се тргох иза сна. Сва сам се тресла као прут, а кад сам отворила очи, вндила сам мога Алексу. Он се нагнуо над мојим креветом па ме љуби ... То беху последњи пољупци. Он беше рањен . . . Крв му је лопила из уста и из ране. То беху крвави пољупци . .. (ГЈродужиће се).

ВЕРЕНИЦА. Црта нз народног живота. Од М и л а. '•))(Наставак и свршетак). IV. .ушман поче да зазире од црних Јслика, а особито од њихова вођа. Ибрахпм посла да му Иву доведу. — Нратише се гавази, али их не бијаше ни десети део, све их је понор прогутао. . . . Србин је ћутао па се светио. И ево и сам се Ибрахим крену. Поведе сготину гаваза, те да не преза у сну кад легне санак да борави. — Иа конак паде у село Иваново, код свог старог знанца неког Јање Грка. Да лп Ибрахим сврати код њега као код старог знанца, или га што друго намами тамо ? Ибрахим истина не каза никад своме пријану, али Јања најзад опази, да се Ибрахиму омиче око за његовом ћерком, па и ако би рекао коју као знанцу, не смеде као Ибрахим аги. Ал н јесте днвна та Гркињица млада у српскоме руву. Кад Ибрахим дође, она га прва дочека на прагу смешећи се безазлено, алн ево сада он је само иогледа на уђе у одају. А за што му се умиљава? . . . . да јој се не допаДа са свог лица? . . . са силе или богатштине? То је она знала, ма јој опет свака речца казиваше, да му жељама гове, само рад главе оца свога, јер један миг Ибрахимов могао га је смаћи. Па ево и сад седе крај ногу Ибрахимових, играјућ' се гусгим димовима што се из луле дизаху. — Ибрахиму се развуче лице кад угледа ово створење, па му срце заигра јаче, и он јој рече да седне украј њега, те узе руком да јој глади косу. Да ли ју је волео? . . . . А ко би знао, само кад би је пољубио у чело, вазда би му се отргао уздах из прсију . . . . за што? . . . Сећаше се можда своје ћери шго је скоро изгуби, јер беше у свему као Гркнњица.

II сад је пољуби у чело, па му нека сета пређе лицем, а у густим димовима као да хтеде, да угуши тужне осећаје, шго му се погнаше душом. — Цуро, нди зови оца! Она оде и после неколко тренутака вратн се, а с њом и Јања. — Је ли све у реду за оно шгене? — Јесте господару . . . . ја сам га узео или уираво домамио на веру .... прикривен је у једној кући .... говораше Јања са зебњом. — Је ли доста осам гаваза? — Са свим доста .... Но пре свега треба да видиш да л' спава, па онда — Да нам не би квара нанео, је ли? Добро, добро, ти већ знаш како треба. Чујеш Османе, — рече Ибрахим гавазу што на његову луиу дође — жива хоћу да ми га доведете, нначе и он показа руком сабљу. Гаваз се поклони до земље, иа изађе, а за њим хгеде и Јања, али га Ибрахим задржа. — Како домами ово шгене? — На веру, на леб и со господару .... рекох да ће ме Турци наиасти, но да ми помогне, да ме одбрани од њих — и он се превари и — И дође?! — Превари се, јер ми дође на веру . . . — И ти крену вером?! — Не господару јер му је ја и не дадо већ мој син — Добро, добро, само гледај да га жнва добијеш. Јања изађе. Осман узе осам гаваза, па са Јањом узе пут кроза село помрчином. .... Једва једном, рече Јања и показа у мраку Осману неку стару оиалу кућу. Као црне авети, као шакали крвожедни, на прстима се примакоше гавази прозору, из које се чуо говор. — Још нису дошли? А? Добро, сутра ће велиш доћи? — Тако бабо каже. — Добро ће доћи, ма зло ће нроћи рече Иво па леже крај ватре, а с ниже њега легоше му и два друга, по што се најпре уверише да где нема заседе — Дакле сугра? — Чујеш деране, затвори врата па лези, .... запрћи ватру не могу да спавам тако, — рече Иво. Али као да не поверова дечку, већ уста сам те забрави врата. После неколнко тренутака зачу се хркање — Осман приђе Јањи и рече: — „Ајде«. — Још је рано, дете ће отвориги врата, кад буде време. — Прође чнгав сахаг, кад се на вратима указа дете; даде знак оцу, а овај Осману, те се нолагацко увукоше у кућу. Иво спаваше као заклан, а и другови му, умор их беше савладао ма се онет нико не усуди да приђе Иви, јер се свак бојаше оштрице његова ножа. Осман их је могао поубијат, ал' несмеде од Ибрахима. Један гаваз приђе те му мегу замку око врага, а и осталнма намакоше замке. Гаваз и нехотице повуче Иви јаче замку пре времена. Иво осегн као неки терег шго хоће да га удави па се трже Кад погледа око себе — то беше тренут — он скочи, шчепа оба сребрњака у руке и опали, гаваз се свали у крви. Одскочи натраг један корак, па викну:

издаја

Умри издајицо! викну бесно

Иво па опали пиштољ, и — Јања сав обливен крвљу стропошта се на иод. Испод оштрице јатагана замка паде . . . Иво беше слободан.