Србадија

132

СРБАДИЈА, илуетрован лиет за забаву и поуку.

Св. 6.

Све то беше у тренутку. Гавази јурнуше на њ, али двојица осетише оштрину његова ножа, па усгукнуше иатраг. Ха штене зар још живи, загрме глас Ибрахимов с поља, коме се досадидо чекати, па и сам дође да види шта је. — Ха! ту ди си крвниче, викну Иво, а очи му се засјаше као жеравице, стишге нож па јурну на Ибрахима. Гавази скочише на њ са стране те га свалише, и одма га оковаше у тешке ланце. Ибрахим приђе, па га лупи ногом у главу, а Иво цикну, очи му закрвавише, а чеоне жиле набубреше, лице дође страшно. Хтеде да скочи, покуша снагом, али се она о тешке ланце изломи. Иво опет паде. Ибрахим се одма крену, јер Иво беше његов; ма Ибрахнм не заборави повести и Гркињицу младу за свој харем. .... Кад црођоше мимо Ђурђеве куће, Иво уздану болно, па викну: „СБогом оче, с богом веро . . . ." •Депа познаде Иву, познаде га по гласу, па истрча на двор, па кад спази Иву ме1) душманима, она клону, ма јој се снага одма поврати, као да се нечег сети. Она уђе старцу У одају. .... Оче. . . . оче, Иву одведошеТурци. Иву! . . . ћери, шта збориш? Ох оче јесте, сад га видох, сад га проведоше. Ињене се девојачке груди надимаху са боље и страха. — Али он оче мора да живи, мора само ако Бог тако хоће .... — АкоБогхоће, рече старац нехотично, а туга му се сави око срца. — Оче, Бог ће бити са мном, и ја ћу га избавити, .... хоћу тако ми вере што му је зададо,- избавићу га или ћу с њиме умрети. Очи се у Лепе засјаше чудном ватром; толико смелости и сталности бешз у тим речма, у том погледу, да се старац зачуди. — 'Ги?! — Ла оче, али ми опрости што те морам за дан два оставити .... а ако ти не дође ћи . . . . онда је тражи тамо, рече Лепа па погледа небу .... — Шга си наумила? — Да га спасем или с њиме да умрем. — Лепа! — Оче, немој ме покарати, ја нисам више дете, већ његова вереница. Он нигде никог нема, све му душман одузе, па ко би се за њ старао, ако не она којувери пред богом, и која му се закле животом, — рече Лепа а лице јој са те помисли чисто порумени; помисао да оће она себе да жртвује, и њега да спасе, учини да она осети неку особиту снагу .... срећу, ш го јој до сада не беше позната. — С Богом оче. Саже се и пољуби оца у руку, па се отрже из очннског загрљаја, и узе пут стенама Уз врлетно сгење, узацком стазицом, што веругаше и тамо и амо кроз клисуру, пењаше се хитро једна женска. Кад изађе на врх стења, она дахну мало, али кад погледа у дољу, као да се сети нечег, прикупи снагу, па опет пође. На један мах се трже, кадугледа човека иза стења, наоружана од главе до пете. — Куда ћеш цуро, викну опоро човек, па јој се приближи. — Побри Ивановом . . . Јовану. Човек је чудно погледа. А на што? —Води ме њему, имам с њиме важно да говорим. — Баљда опасност каква? — Јесте .... Само брзо, рече она, па пође узацком стазицом врху не чекајућ на вођа, као да јој време беше и сувише скупо. Човек је стиже. Кад дођоше до отвора, он звизну па пође наиред, а женска за њим.

Уђоше у пећину. Јово сеђаше у кугу замишљен, а дрјгови му у крај ватре беху полегали, те кад спазише женску, они поустајаше сви. Јова скочи кад је снази, не могаше речи од чуда да проговори, само је узе за руку. ... Јово .... а ђе ти је Ива? .... рече Лепа, јер то она бијаше. — Отишао је да снасе једну Фамилију .... Ма шта тебе догна амо? — Да спасе? ... а себе да убије .... Јово, Иву одведоше Турци јутрос, одведе га Ибрахим са два друга .... .... Јутрос?! . . . Иву?! . . . Лепа, шта говориш, усплаирено рече Јово. — Да јутрос, видо кад га проведоше; али брже, брже, још га можемо избавити, и она повуче Јована, а на лицу јој беше страх и брига. Сунце се већ клони, а арамбаше нема, рече човек што уђе. — Ићи ћемо за њим, рече Јово. — А да није опасност каква, рећи ће Мркша, а сви погледаше у Лепу; нико је не познаде до Мркша; али се опет зачу шаптање. .... То је арамбашина вереница .... Заиста га је вредна .. . , Ја, Мркша .... Иву одведоше 'Гурци. — Турци?! повикаше уплашено свн. „Смрт душману, а живог арамбаши! а одјекну о зидине. Сваком закрвави око, сваком рука стиште нож, и пригрли пушке мале, баш као мајка одојче; зачу се шаргут зуба. Заклеше се и.ш умрети, или Иву избавити божјом помоћу! Лепа и ако задркта од тих дивљачних лица, од тих ужасних погледа, ипак јој беше тако топло око срца, јер то беху људи њена вереника, који се спремише да га избаве. Јово узе кабаницу, цребаци је нреко леђа; па узе Лепу за руку и изађе из пећине, а дружина сва за њим; сем двоје троје што осташе, да пећину чувају. V. Душиан чисто дахну, кад чу да је Иво уваћен; а Ибрахим хгеде да угове силном Сулејману, који му толико џаса зададе, те нареди да се баци у тавницу. Не изрече му као обично одмах смртну пресуду, а ко знаде за шго? — Кад проведоше Иву, Сулејману се допаде оно мушко држање, онај смеон и бистар поглед, па зовну Ибрахима, и рече му, да понуди Иву да буде њихов човек .... Ма Иво одговори презриво, да не ће кренут вером, за сва турска блага и уживања; . . . . то увредн понос господара, и Сулејман му изрече пресуду. — Ево већ два дана како је Иво у тавници клетој, као у каквом гробу; наслоњен на тврди хладни камен, а окован тешким ланцима. Црна тама, студ, и мемла са камена обрваше му снагу, а љуто гвожђе доврши што клета тавннца не могаше. Доуга ноћца како Иван не трену, други пут како чује, где мујезин пева на јацију, и позива правоверне на молитву; па му се учинн као глас сове, што грза иза сна тичице мале .... Чу, па му се учини да чује глас умирућег .... Помисли на своје другове, заборави на муке, на све, па крену снагом, али се она искрха о тешке ланце, он уздану па се опет спусти на хладни камен. Ништ' се не чу, до тешкн кораци ноћњег стражара, што иснред Иванове тавнице горе доле ода. — Ибрахим ме се и сада боји, рече он па се горко насмеја .... Смакнуће ме . . . . а моја вера? . . . . не каза јој ни с Богом . , . . Уздану тешко, а мисли на минуле дане, на веру његову занеше га . . . .

На један мах се грже. Кључ ее у вратима окрете, брава зазвркта, а тешка врага на захрђалим шаркама зашкрипеше, па се отворише. .... Зар већ даме смакне, помнсли Иво, па му се срце стеже. Стражар му приступи, и поведе га из тавнице. Кроз црну поноћ као самртничка звона одјекнуше ланци. — Кад изађе из тавнице, причекаше га гавази. Иво их познаде па смело корачи у њихову средину, а они га са свих страна опколнше. Иви се учини да га воде управ на губилиште, .... виде џелата са крвавим ханџаром, виде коц и Ибрахима, гди се слади његовим мукама, .... и већ га узеше да га натакну на коц .... Иво уздану па се трже, а тешки ланци зазвекгаше кроз нему тишину. У часку му мину душом грозна слика његове сестре, .... оца свога .... Учини му се, да га моле даих освети, .... као да издишу, тако лако зборе „освета .... освета" ... и ено взћ их црна смрт грли Иво маче руку као да хтеде за нож, али љуто гвожђе само зазвекта, као да хтеде да му каже да је — роб! и он је спусти лагано . . . .... Стадоше, Ива подиже главу, беху већ на губишту. Тамо заста и своја два друга .... приђе ии, ге се опросги и пољуби. — С Богои Ђуро, с Богом Јанко , само јуначки! — За слободу слатко је мрети , одговорише му они ведрим лицем. Иву одвукоше од њих. За што их тако зорон хоће да смакну, да их се душиан не боји? То Ибрахим знаде. Срце му се стеже, а крвца се следи, кад угледа пред собом три коца пободена у земљу .... Сети се млађаних дана, сети се оца, сестре, веренице, па му се учини као спас; бих у том тренућу дао живот, да јој каже само: сБогом. Учини му се гек да се с њоме, растаје па јој пружи руку 4анци зазвекгаше, он погледа око себе, па виде саме душмане. На једаред очи му засјаше неком ватром, шкрипну зубима, па окрете главу. На страни с.тајаше Ибрахим, сатански смешећи се. Поведоше га, и кад дође баш до коца, он погледа у небо, као да се прашта с њиме, а у очима му се засја суза па се скотрља доле. На један миг Ибрахииов, и гавази шчепаше дваИванова друга, те их ударише на коље ... Само се тежак вапај зачу, па се утиша, ни речице не рекоше, само погледаше на Иву, као да хтедоше да му кажу: С Богом, па издануше. — Тако умире хајдук, викнуИво, па погледа смело у очн својим џелатима; као да га другови научише како ваља мрет' јуначки, те и заборави на смртне муке .... За што њега Ибрахим не удари одиа? Хтеде ваљда да му и последњу искру снаге скрха, да га страхом умори?! да му глас мученичке смрги његових другова, смрвн онај смеон поглед, оно одважно држање и на самој смрти .... Али се превари. Другови га научише како ваља мрети, и он погледа дивљачноИбрахима, као да хгеде погледом тим да га умори . . . . И господар живога уздркта од тог погледа, застиде се што то Иво спази, па бесно викну: — Нек умре штене, . . . . на коц с њнме! — Двојица га подигоше, већ је над коцем .... .... Кроз расвитак зорин засвираше на губишгу танад самртничку песму па се ућуташе. Оба гаваза падоше а Иво поред њих клече . . .

Јово! .... Побратиме!.... Иво!