Србадија

Сб. 8.

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

175

једва с тешком муком на суво изнео. Она ће се још сећати. „Не сеНа.м се", одговори жена. „Дакие, помисдите на мене, ако се још до вечера нромене време." „Има ии много господе гамо преко?" запита крчмарица после кратког ћутања. „Сад тек почиње. До < ад нам је рђаво ишло. Они, који абог купатила долазе, споро се искупљају." „Пролеће је касно наступило. Јесте ли ви више заслужили, него ми овде наКапри?" „Не би доста било, да два пут на недељу једемо да само од барке живимо. По кад-кад однесем писмо у Напуљ, или извезем каквог господина на море, који хоће да пеца рибу — го је било све. Али ви знате, да мој ујак има оне велике баште од неранаџа и да је богат човек. Тонино, вели он, док сам ја жив, ти не ћеш трпети нужду, а и после ћу се за тебе побринути, Тако сам с божијом номоћу претурио зиму " „Има ли ваш стрнц деце?" пНема. Он се никад није женио и био је дуто ван земље, где је леп новац заслужио. А сад намерава узети у закуп велнке риболове, и хоће мене да намести над свима." »0, па то сте ви срећан човек, Атонино." Млади бродар слегне раменима. „Сваки има нешго, што га пече", рече он. За тим скочи и стаде гледати и лево и десно, какво је време, ма да зна, да се само с једне стране ногађа време. „Ја ћу вам донети још једну боцу. Ваш стриц може платити", рече крчмарица. „Само још једну чашу, јер вам је вино сувише јако. Глава ми је већ са свим угрејана.« „То вино не иде у крв. Можете пити колико хоћете. Ево иде мој муж, с њим морате мало седити и разговарати." И заиста, са мрежом преко рамена, с црвеном капом преко кудраве косе, силазио се господар крчме сависа. Он је однео био рибу уварош, којује она отмена госпоћа наручила, да малог свештеника сорентског почасти. Кад смотрн младог бродара, махне срдачно руком на њега, поздравн га, седне после до њега на клупу и поче питати и прииоведати. Баш донесе крчмарица другу боцу правог, некрштеног каприског внна, кад с лева закврча шљунак и .Јаурела се указа. Она их поздрави главом и застане. Антонино скочи. „Ја морам ићи", рече он. „То је девојка из Сорента, која је јутрос са господином нашим дошла, па хоће до вечерн да <е врати к болесној матери." „Но, но, дуго је још до ноћн", рече рибар. „Вал.да ће нмати нремена, да једну чашу вина попије. Хајд' жено, донеси још једну чашу.« „Захваљујем, ја не пнјем«, рече Лаурела и оста подалеко од њих. гНаточи само, жено, наточи! Она хоће да је човек моли." „Оставнге је", рече бродар. »Она је гврдоглава; пгго један пут не ће, на то је нико не ће приволети." — За тим се на брзо опрости, отрчи до барке, одрешн конопац и стане чекајући девојку. Она се јави још један пут крчмару и крчмарици, и пође устежући се к барци. Обазирала се насве стране, као да очекује, да још ко год дође. Али на марини не беше никога; рибари су сиавали или су се са удицама и мрежама но мору возили, неке жене и деца седели су код врата, спавајући или предући, а странци, који су ју•грос прешли, чекали су са повратком, док се залади. Она се и није могла дуго обазираги, јер нре него шго се одбраниги могла, узео ју јеАнтонино на руке, и однео је као де/ге у барку. Онда скочи и он унутра и после неколико тренутака су већ билн на широком мору.

Она је села напред у барку и окренула му је у полак леђа тако, да ју је само са стране могао видети. Црте су јој биле још озбиљније, него обнчно. Преко ниског чела висила јој је коса, око танких ноздрва дрхтала јој нека необична црта, пуна уста беху јој затворена. — Док су се тако неко време по мору возили, осети она жегу, те извади лебац из мараме и повеже је преко главе. Онда почне јести леба; то јој је био ручак, јер на Капри ннје ништа окусила. Антонино то није дуго гледао. Он узе из једног кошара, који је јутрос био пун неранаџа, две и рече: „Ево ти нешто поред леба, Лаурело. Немој мислити, да сам их за тебе оставио. Откотрљале су се из кошара у барку, а ја сам их нашао, кад сам празне кошаре опет у барку метуо.« „Једи их ти. Ја сам задовољна с мојим лебом" „Оне разхлађују у врућини, а ти си далеко ишла." „Дали су ми горе чашу воде, па ме је то разхладило," „Како хоћеш",рече он и бациих натраг у кошар. За тим ућуте. Море је било равно као огледало и једва је пљускало око барке. И беле морске птице летиле су мирно по свој пљен. „Ти би могла те две неранџе твојој матерн однети," отпоче опет Антонино. »Ми имамо неранаџа код куће, а кад нам их нестане, онда ћу ићи, па ћу купити." „Однеси их само, и поздрав од мене." „Она те и не познаје." „Па можеш јој ги казаги, ко сам." пНе познајем те ни ја". То није било први пут, да га се тако одрицала. Пре године дана, баш кад је сликар био дошао у Сорент, десило се једаред у недељу, да се Антонино са другим момцима на једном празном месту поред друма бочија играо. Ту је сликар први пут сусрео Лаурелу, која је, носећн крчаг с водом на глави, поред њега прошла, без да га је погледала. Неаполитанац, збуњен њеном лепотом, стаде и гледао је за њом, ма да је у међи игре био и да се могао у два корака склонити. Једна тврда лопта, која га је у ногу ударила, морала га је опоменути, да гу није место, где се премишља. Он се окрене, као да очекује извинење. Младн бродар, који је лопту бацио, стајао је ћутећи и дрско у средини својих пријатеља, те је странац видео, да је најбоље не упуштати се у кавгу, и отићи. Но о томе се ипак говорило, а особито, кад је сликар Лаурелу јавно запросио. „Ја га не познајем", рекла је Лаурела срдито, кад ју је сликар запитао, да ли она њега због оног грубог момка одбија. А и њој је онај гозор дошао до ушију. Од оног доба јамачно га је познала, кад се с њом сусрео. Сад су седели у барци као најљући непријатељи н обојима је срце куцало смргно. .1ице Антониново, које је обично благо било, зацрвенило се од јарости; он је веслом тако јако ударао по таласима, да је нена прскала преко њега, а усна су му тако задрктавала, као да је страшне речи говорио. Она се чинила, као да то не примећује, хтела је да са свим равнодушно изгледа, нагла се преко краја чамца н пропуштала је таласе кроз прсте. Псле је опег одрешила мараму п намешгала косу, као да је сама у чаицу. Само су јој обрве још дрктале, и узалуд је држала мокре руке на зажарене образе, да их разлади. Били су на сред мора, ни из близа ни из далека није се видело ни једно јадро. Острво је осгало иза њих, обала је била далеко и ни једна морска пгица није прелетала преко те тихе мирне самоће. Антонино погледа око себе. Нинило се, као да му нека мисао

дође. Црвенила неста на једаред са његових образа и он испусти весла. Нехотице погледа Лаурела на њега пажљиво, али без страха. лЈа морам крај учинити", прсну бродар, „Већ ми сувише дуго траје и чудим се, како до сад због тога нисам пропао. Ти ме не познајеш, велиш? Зар ниси доста пута гледала, кад сам поред тебе пролазио као безуман, и имао пуно срце да ти искажем? А ти си се само кревељила и окретала ми леђа." „Шта сам имала с тобом говорити?" рече она кратко. „Ја сам видела, да си ти хтео са мном да започнеш. Али ја нисам хтела да људи са мном уста испирају за ништа и опег нишга. Јер ге за мужа не ћу, ни тебе, нити иког другог." „Нити иког другог? Тако не ћеш увек говорити. Зар што си сликара одбила? Онда си још била дете. Доћиће време, кад ће и теби самовање додијаги, па онда ћеш, као шго си ти махнита, поћи ма за кога" „Нико не зна своју будућност. Може бити, да ћу и ја моје мисли променути. Шта се то тебе тиче?" вШга се то мене тиче?" нлану он и скочи са свога седишга тако нагло, да се чун заљуљао. „Шта се то мене тиче? И ти то још можеш питати, кад знаш како је са мном? Онај мора бедно пронасти, кога код тебе срећа боље послужи, него мене!« „Јесам ли се ја теби икад обећала? Могу ли ти ја шта, што си ти махниг? Какво право имаш ти нада мном?" „0", повика он, „јесте, не стоји написано, да то није ни један адвокат латински написао и запечатио; али то знам, да имам толико нрава над тобом, као што имам права доћи у небо, ако сам на земљи ваљан био. Мислиш ли ти, да би ја могао гледати, да ти са другим идеш у цркву, а девојке да пролазе поред мене и да слежу раменима. Да ли да доживим ту погрду?" пЧини шта знаш. Мене не ћеш застрашити, ма колико ти претио. А и ја ћу чинити, шта ја хоћу." „Ти не ћеш дуго тако говорити", рече он и уздрхта се по читавом телу. Ла сам доста човек, да не допустим, да ми така јогуница не огорчава живог још дуже. Знаш ли ти, да си овде у мојој власти и да мораш чинити, шта ја хоћу?" Она се мало стресе и севну очима на њега. „Убиј ме, ако се усуђујеш", рече она полако. „Човекништа не требау нолу да чини", рече он нромуклим гласом. „Има у мору места за нас обоје. Ја ти немогу помоћи, деге", и он је говорио скоро сажалевајући, као иза сна — „али ми морамо доле, обоје, заједно, и сад!" продере се 1 и ухвати је напрасно обема рукама. Али у тај мах повуче десну руку награг, крв прокуља, она га је јако ујела. „Морам ли чинити, шта ти хоћеш?" повиче она и брзо окренувши се отисне га од себе. пДед' покажи, јесам ли у твојој власти!" С тим скочи из чуна и нестане је за часак у дубљини. Она се на скоро оиег појави; сукња јој се приљубила телу, коса јој се у таласима расплела и висила јој о врату, рукама је пливала и без да је гласа пустила, пливала је снажно од барке к обали. Антонино је изгледао, као да му је страх памет одузела. Он је стајао у чуну нагнут, упрво је ноглед у њу, као да се пред његовим очима неко чудо збива. Онда се задрма, скочи к веслима и иовезе свом снагом за њом, а дно од чуна црвенило се од крвн, која је непрестано текла. За час је био близу ње, ма да је брзо пливала. „Преклињем те богородицом!" викао је, „ходи у чун. Ја сам био безуман; Бог