Србадија

180

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Св. 8.

да један пут сгигнемо . . . Хеј кочијашу, пожуридер се мало! Канџија звижну и камиле убрзаше кораке. — У осталом, морам те опоменути, ноче опег старији, говорљивији путник. Гледај да држиш своје срце обема рукама, јер ћеш данас видети веома лепу, врло изображену Калмучкињу. — А ко је она? — Жена старог кнеза, који нас је себи позвао. — Кад си је видео? — Рекох ти већ, да сам ова племена још пре две године посетио. Како ли сам се задивио, кад сам међу тима суровим, широконосим лицима видео једну дражесну европљанку. Још сам се већма зачудио, кад номадска кнегиња поче са мном чисто руски говорити. Жао мн је, што се у аулу не могох дуже задржавати него само два сахата . . . ја бих јој се удварао. — Јеси ли је бар питао, како је дошла до тог васпитања? Је ли она рођена Калмучкиња? — Приноведаху ми о њој читав роман, но не могу да се сетим његових појединости. Канда јој је огац био Рус, а маги Калмучкнња . . . или обратно. Али шта је теби, што си гако пребледео? Је л ти зло? — Знаш ли како је име кнегињн? — Та не брини се за њу . . . боље ниј чашу воде. Его виднш шта наради с човеком четрдесет стенена врућине.. — Није ми ништа . . . немој се бринути за мене! Али реци ми, за име божије, како се зове га кнегиња! — Сто му мука, ала си се распалио! Но ко ће та варварска нмена да запамти? Та данас ћеш нидети ту степску краљицу, на нек ти она онда каже, шго тако навалице хоћеш да дознаш. — Хоћу ли њу данас видетн? мрмљаше младн човек кроз зубе, па онда скрсти руке и задуби се ћутећи у своје усномене. Што је каравана даље ишла, била је земља све равнија и тврђа. На место песка иоказа се зелена нољана са џбуновима и по гдекојим цветићем. У даљини се блистаху 110 нека мања слана језера, на којима се ухватила нека лака кора, те се сунчани зраци од ње бљештећи одбијаху. На гдекоји местн пловише по тим језерима лабудови са белим као снег перјем. Око обале расла је сочна црвена трава, и свуда се раширио рогоз и трска, где год беше вода мало слађа. Најпосле зачуше нутници неку дреку и лавеж паса. Пролажаху грдни чопори марве; са блејањем оваца и хрзањем дивљих коња свдешала се дрека камила, које достојанствено међу њима корачаху и дуге, криве вратове на све стране пружаху. Неколико полу нагих Калмука гонијаху сгадо и марву у торове на ноћиште. Сунце се нагињаше заходу; вечерњи ветар освежаваше ваздух; путници наставише ћутећи свој пут и доспеше на скоро до орге, то јест до аула, где је калмучкн кнез имао своје главно станиште. У средини круга, кога од прилике сто шатора сачнњавају, налазили су се хорули или храмови н кнежевски шаторн. Овде и онде беху врата од шагора отворена; видело се како ватра гори, како стари Калмуци са лулом у зуби седе око огњишта и како дим пролази кроз некудеру, што је на крову шатора начињена. По праговима посадили су сељуди н жене, на се диване; а неки су опет између шатора ишли овамо и онамо. Голишана деца тумараху туда са разбарушеном косом и ваљаху се са керовима по травн. Али око кнежевих шатора владаше највећа тишииа; са неким страхопоштовањем пролажаху Калмуци поред њих; само се свештеницн у црвеним

хаљинама и округлим, као гањир шеширима шетаху туда свечаним корацима и разговараху се тихим гласом. Кола стадоше, а око њих се сакупи множина љубопитљивих Калмука. Слуге кнежеве дотрчаше, и кад се путници сиђоше с кола, изиђе им на сусрег Џиргал у пратњи свога брата и неколико гелонга, пружи им руку и поздравн их пријатељским пМенди, менди!" (т. ј. добро дошли). Господин Серков, саветник у министарству унутрашњих послова, представи кнезу помоћу тумача свога младог сапутника; за тим пођоше за домаћином у шатор за странце. Беше то велики, округао шатор, с поља сукном иокривен, а из нутра скупоценим ћилимима обложен. Под покриваху фино плетене асуре. У стражњем крају шатора одељен је кревет црвеном свиленом завесом, а са обе стране стајаху двоја, истом магеријом покрнвена носила. Лево од кревета налазаше се нека мала пагода *), у којој Будха или Шакија-Муни, врховни бог тога племена, сеђаше на неком нрестолу, у златом извезеној хаљини и са ћошкастом капом. Пред тим идолом гораху мирисаве тибетске свеће; свуд у наоколо беху поређане сребрне шоље са цвећем, јестивом и нићем, а над свим тим висаше дречећим бојама извајана слика Далији-.Ламе, или врховног свештеника тибетског. — Од те слике, па до врата, беху дуварови украшени оружјем, сабљама и богаго извезеним старим мачевима и ножевима. Оружје спада међу најскупоценије наследство код Калмука, прелази од једног поколења на друго, и по где који се комад сачувао чак од времена Џингис-канова. Џиргал одведе своје госте на почасно место, то јест, иосади нх на јастуке пред шатором, седне и с*м поред њих, и поче их кигњастим речима уверавати о своме нријатељству, што је тумач најсмешнијим начином преводио, јер је био слабо вичан руском језику. Господин Серков, који познаваше монголске обичаје, одговорио је на ту беседу сличним изразима, док се најпосле те изјаве учтивости н удворности не завршише лулом и тејом. Теј за госте, беше по европски зготовљен. Затим донеше два Калмука велики сасуд, просуше шоље, што су пред идолима стојале, наиунише их онет и просуше мало теја пред врата, што беше злом духу намењено. Пошго те церемоније извршише, ставише на ниски сто мале, од дрвене коре вешто изрезане шоље, усуше у њих калмучког теја, што је са маслом, млеком и сољу скуван и клечећн поднеше тај средњо-азијагски нектар кнезу, његовом брату и гелонзима. Господнн Серков питаше Џиргала о стању његова племена, о помоћним изворима, сточарству и другим стварима. Кад год су се отварала врата, окретао је млађи странац главу, али је видео само неиозната лица са пљоснасгим носовима, те је опет палио своју лулу. Најпоеле се Џиргал подиже и замоли своје госте, да пођу с њиме на вечеру у други шатор.^ — Хајде Ворисе, зглади своју косу, нришану господин Серков своме пријагељу, и узми се на ум, сад ћеш бити представљен кнегињи. Ворис не одговори ништа. Пристуиише друтом шатору и уђоше.уњ. Овај јебио прилично налик на онај први, само што је у место кревега био намештен сто, по европски постављен ; на њему су стојале неколике боце и свећњаци од бронзе, а око њега столице и клупе. *)' II а г о д а инђијски аодзеини храм.

Све је то опазио Борис кроз отворена врата, док су Џиргал и његов сапутник сагињући се прелазили преко прага. У тренутку, кад Борис приступи, зачу се унутри у шатору врисак и као да нешто на земљу наде. — Улазећи поплаше се и похитају стражњој страни шатора, — сам старн кнез изгуби обично своје достојанство и потрча на ону страну, с које се јаук зачуо. И Борис пође за осталима . . . Ту лежаше женскиња, лицем земљи окренутим. Плава хаљина покриваше јој тело, два дуга црна курјука, вијугаху се као змије по земљи, а норед ње лежаше капица златом извезена. Гелонзи подигну кнегињу. Очи јој беху загворене, а на бледом лицу не показиваше се ни трага одживота. Изнесоше јена поље; Серков и Борис остану сами унутри, а овај стајаше непомично и не скидаше очију са оног места, на коме је онесвешћена кнегиња лежала. Најпосле се дубоко узданув тргне као из тешка сна, маши се руком за чело, окрене се брзо и поглед му се сусретне са два црна ока, што као тигрова на њ севаху. Но у том тренутку враги се Џиргал са својим пратиоцима награг, извињаваше се, што је наирасна бољетица супруге му забуну гу произвела, и позове госте, да се наместе око стола. Вино се пило без икаква обзира на желудац; и шампањац се пенушио но чашама. Дакле шампањац, то најмилије ииће образованог света, беше већ продрео у шаторе калмуч ких скитачких кнезова, у жиле унука Кублајканових! На скоро забораве сви оболелу кнегињу — сви осим Бориса и још једнога. Беше већ касно, кад су путници отишли у шатор, што је за њих био одређен. Господин С^рков, свуче се и легне у кревет, али Борис не могаше спавати. Мислн му се комешаху по глави, а срце му куцаше тешко. Две слике му лебдијаху пред очима: свеже, цветуће лице Удбалино и јадолики изглед оиегвесле кнегиње. Не имајући мира у шатору, изиђе на иоље и оде у сред степе. Он се пружи на траву, сабере своје мисли и покушаваше да буде миран. Ништа нам не може тако душу ублажити, као кад видимо тиху, мирну природу. Према њезином достојанству наше су страсти-и јади тако малени, да их се чисто стидимо. Особито нма ноћ велика утиска на младост. И Борис је свуда са усхитом посматрао ноћно звездано небо: на обалама Неве, где се месечина онако бајно на палате проснпа; на обалама црног мора, где брегови са својим врховима до облака допиру; али нигде га није тако јако обузело чуство бесконачности, као у степи. Ми смо навикли, да на обзору нађемо какву кулу, шуму, брег, село, или ма какву тачку, где се око одмара, те тиме добија небо као неки земал,ски оквир. У степама нема тога — нема ничега, што бесконачност круга ограничава. Само нека узана парна пруга дели пустињу земл.е од пустиње неба. Милијарде звезда сјаје на тавном своду; летеће звеоде пројуре и нестане их, пошто у свом лету оставе свегао траг. Борис посматраше њихов чаробни сјај и светлуцање, и задуби се у успомену на три сретна дана, на растанак, шго је за њима следовао, на своје заклетве и на пет година, шго му преобразише све жеље деветнаестогодишњег му срца. Пет година! Знатно време за млада човека, који окружен свим раскошним насладама живи у друштву. Пег година у почетку н;ивота, где сваки дан доноси нов догађај, свака игранка нову наду, свечаност уЦарском селу нове частољубиве снове. Те су године —- тај први луструм саобраћаја са светом —