Србадија

Св. 9.

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

209

Грујић о оиштем војничком вјежбању л призивЈ на вјежбање и слЈжбу каже ово: Општа обвеза доноси собом опште вјежбање. ТЈе постоји опшга војничка обвеза, ту нема смисла, да се војничко вјежбање дјели од грађанске наставе, јер је и једно и друго сваком грађанину од потребе. У такој држави не би биле од потребе нарочите школе (осим специјалних) за службу простог војника, већ би довол.на била ваљана војничка вјежбања и логори. Иотребно би најприје било, да држава нронађе начин, како би свако чељаде без разлике дошло у школу, па онда би тако општа грађанска настава остварена била. То је вријеме — вели даље Грујић — за нас још далеко, па за то се сада морају ради војничког вјежбања да призивљу одрасли момци на извјестно вријеме. Средњи обичан узраст призива на службу јест од 20 год. Својевољно се могу у

Призив у 20 т °| години одобрава и Путник, али са онијем у 17 то >, слаже се само, кад би се призвани моглн до 20 _те год. непресгано вјежбати, али то је скупо. На ову тачку морам ја прнметити, да се може сва младеж прије двадесете године с чисто мајушнијем трошком и напором кроз војничку школу провести, истијем онијем иачином, којим се у врлетној горњој Крајини и дан данашњи и без обичне школе у хришћанском науку обучава, или се је бар обучавала, док је у Крајини била војничка управа. А то је било овако: од Ђурђева до Митрова дана је морала сва младеж од седме до седамнаесте године сваког свеца и сваке неђеље до осам сати јутра стигнути пред цркву. Ту ју је нрочитавао официр од стације и посље прочитања је попа до 10 сати јој предавао хришћански наук, кад је био леп дан у хладу пред црквом, а на киши или у

повторава гимнастику, а почима се вјежбати у радњи с пушком особито гађању у нишан. Трећа класа може повторавајући гимнастику и радњу пушком вјежбаги се у врстачној школн. Четврта и пета класа уче „водову" („дружинску" по Пјтникј ), и „стрељачку" школу. За другу би класу довољно било, да пуцају из собнијех иугиака, али од треће почемши, морао би сваки момак годишње бар 40—50 оштријех и 40—50 ћор -Фишека с правом пушком узметнути. 'Греба само узаконити: „Ко не ирође кроз војничку школу, не смије се жениихи ниши се смије као иунољетан сматрати", па да видите посла. Луторани су узаконилн: ко не иде у школу и не чита св. писмо није зрио, не смије се женити, па сад нема Луторана, који не зна читати. Да ово у народу — другом виду бар — није ново, доказаћу одмах. У моме дјетињству живио сам ја у једном сеоцу горње

војннчку службу уписивати и млађи, али не испод 17. год. Путннк не верује да се идеје Грујића: о спајању војничког вјежбања са грађанском наставом остварити могу. Наводи, како су се ирије 1848. год. у граници дјеца у школи „ексерцирали", „али дјеца то до 20. год. и забораве, или ће им мало у глави остати од онога што су учили. Међу тим — додаје ствар не кошта ништа, па се може увести." У своме иредлогу предлаже даље Путник, да се у свакој сриској општини уведе стрељана; да се ту поред војника и момчадија испод 20. год- вјежба у гађању и у борењу с бајонетом и српским ножем (јатаганом) под руководством лмјестних војених заповједника." На том би се вјежбалишту већ момци, који су за упис, могли измјерити због подјеле у разне родове оружја и раздјеле иојединијех родова. Али Путник захтева као и Грујић, да се по свима вишим (ваљда мисли и средњим) школама, поред овог вјежбања заведу кагедре за војничке науке и да је сваки везан учити их, тако да је сваки Србин, који кроз те школе прође, кадар ОФИцирски испит положити. IX

опћинској школи или — 1>е није било такове — у каквој појати, која је за то у напријед одређена била. Попо је раздјелио младеж у класе: најнижа је класа обимала оне, који су морали учиги на изуст богомоље, онда су долазили они, којима су тумачене богомоље, за тим они, који учише нешто катихисиса, а најпосље они, којима се је тумачило јеванђеље. Око Мнтрова дне долазнле су проге, те су у присуству војене власти држали испите. Зар се не би могло узаконити у Србији: да се сва мушка младеж од 15 до 20 година љеги свецем код цркве на вјежбање у свакој парохији састаје, иа да ју ту од седам сати јутра, до времена летурђије један или више подоФицира у војеној вјештини и служби обучавају? И та би се младеж могла подјелити на класе, н.пр. најмлађн се нараштај ил' I. класа — учи гимнастици, коју ја већма уважавам него Путник, јер знам из искуства, да она челнчи удове, и да многи деФект узраста поправља. Вриједност гимнастике су припознали већ сви народи, и ја се чудим да ју ПајоПутник онако укут тура. Друга класа

Крајине. Онда није било у пет села парокије мога ђеда ни једне крчме, него се народ и свецем но подне састајао пред попином ку ћом и мушко и женско. Тусустарци којешта приновједали из турскијех ратова ил' од гладнијех година, некоји су стајали око слијепца, који им је причао славу силног цар Сгјепана или Милоша Обилића; одрасли су људи засјекли у некакву букву за кућом биљешку као талир велику, па су у њу за оклад из пушака гађали; младеж од 10 до 15 година или се је утркивала или се хрвала ил' надбацивала камена с рамена, ђевојке и младе су у колу играле и пјевале, а старе су жене загледале ил' ћерци ђувегију ил' сину ђевојку. Ево гако бијаде до 1848. год. Букну рат, распрсну се све на војску, нрестаде та најљепша народна школа. А кад се врати народ с војске, а држава поче једну организацију иза друге, свјетина научила по Италији и Мађарској свака бездјелија, те сад има у сваком сеоцу једна или више крчама, ђе сељани свецем пију па се и побију, те онда се на суд гоне! Зар се не би у Србији оно могло увести

Курсалон у бечком варошком врту.