Србадија

226

СРВАДИЈА, илустрован лист за забаву и лоуку.

Св. 10,

Кад се други дана приблиншм торњу Ку•гаФију — беше то почетком априла, нупољци почеше пупити, трава блисташе у слабом зеленилу, а врабци цвркутаху јасно и бише се у још голим зовиним џбуновима —- приметим на моје велико чудо, да ме Муза већ чека на странпу гици не далеко од ограде. Она ј е пре мене дошла. Ја баш хтедох к њој, кад ми она пође на сусрет. „Ходите б.шже к зидуКремла, овуда иде силан свет," повика она са спуштеним очима и нође брзо напред, а ја за њом. „Музо Павловна," почием ја говорити, али ми она не даде доКи до речи. „За име Бога," ирикиде ме она, „не мислите, молим вас, ништа зло о мени. Ја сам вам писала једно писамце; молила сам вас за један саетанак, јер .... но, јер се бојим .... мени се јуче учинило, да сге се на мене смејали. — Али вам морам казати," на једаред застане и сву своју снагу прибравши са неком страсгношКу и узбуђеношћу, рече „ако само и једну речцу споменеге .... ако кажете, где смо се састали — скочићу у воду и учииићу мом живогу крај!" Први пут ме погледа са њеним испитујућнм и оштрим погледом, који ми је већ познат био. „Хм," мишљах, пта је у стању то учинити, чини ми се доста је одважна за то." Гласно додам ја умиривајућим поверљивим тоном: „Како само можете тако што о мени мислити? Ја ваљда не ћу једног доброг пријатеља издати и њему и вама шкодити? Па онда и у вашем одношају према њему колико ја знам нема никаквог зла .... Што се мог ћутања гиче, можете са свим мирни бити." Она ме пусти да изговорим, неје се макнула с места и не погледа ме више. лМорам вам још нешто казати," настави она опет даље идући, „нначе би ме ваљда могли за претерану или луду држати. Морам вам поверити, да онај стари намерава узети ме за жену!" „Који стари? Та ваљда не ћелави? Пунин?" „Е да, — не тај; онај други .... Параон Семеонић." „Бабурин?" пОн, да." „Је л' то можно? Зар вам је учинио понуду?" лНа жалост!" „Но, а ви сте му наравно дали кошар?" „Не, ја сам саизволела .... јер сам онда још дете била, несам појмила. Сад дабогме .... то је са свим другчије." Ја пљесну рукама. — „Бабурин — и ви? Та он мора бити блнзу педесет!" „Четрдесет и три, каже он. Али то је све једно, па ма двадесет и пет година имао, не ћу ноћи за њега. Какавби то живог био. Ни једног нријатног погледа, ни једног осмејка, често по више недеља! Парамон Семеонић је мој добротвор; ја му имам много захвалити, врло много; он ме је узео, одгајио; без њега не знам шта би од мене било; морам га љубити и поштовати — као оца .... али његова жена бити! Волијем смрг! Боље одмах у гроб!" „За што непрестано спомињете смрт, Музо Павловна, за што одмах очајавати?« „Као да је живот баш гако леп! Па и самог вашег пријагеља, Владимира Николајевића, љубим ја, рекла би некако, само пола из невоље и очајања, — а још тај стари са његовом понудом!.... Пунин, и кад ностане са својим сувопарним стиховима несносан, бар не улива у човекастрах; не треба му, читаве вечери, кад се човеку од у.мора очи склапају, читати Карамсинову руску историју. Шга су менн, у мојим годинама, тн старци? А. поред свега тога ме још држе за ладну. Као да се човек у њиховом друштгу може

загрејати! Ако ме усхтеду нрисилити, ја ћу нобећи. Сам Парамон Семеонић приповеда саму слободу; е па добро, и ја хоћу да сам слободна, шга имам иначе од живо га! Кад сви треба слободни да буду, за што онда меие држе у загвору? Ја ћу му то сама казати. А ако ме ви издате, онда сте ме, немојте заборавити, последњн пу г виделн." На један пут стаде на сред нута, њено лепо, свеже лице изражаваше чврсту самовољу, непоричну одважност. „Тархов има ипак право"' помислим у себи у том тренутку, пга девојка је нрави тип наше нове школе." „ Ја сам вам већ казао, од мене се немаги шта бојаги", понових ја умиривајући је. „Заиста? Па онда .... Вн споменусте мало час нешго о нашем одномају; дакле н онда, кад тај . . . ." Она ућута. лНи у том случају немате се чега бојати, Музо Павловна. Ја вам се не намећем за судију а — ваша тајна остаје овде" — показах на моје груди — „закопана. Ја умем, верујте ми, ваше поверење ценити . . . ." „Где вам је моје писмо?" прекиде она на једаред моја уверавања. „Овде је код мене." „Дајте ми га . . . . брзо, брзо!" Извадим из џепа писамце, што сам јуче добио. Муза га ухвати са њеном маленом, жилавом руком, стајаше један тренут нреда мном, као неодважна, да ли да ми захвали, али на једаред се окрену и оде доле уз брежуљак, на коме бесмо, без да се са мном опростила. Ја сам гледао за њом и на ону страну, куд је она пошла. Не далеко од торња стаја у алмавиви замотан (ти огртачи беху онда баш у моди), један човек, у ком ја и из даљине познадох мога пријатеља Тархова. „Ах. пријане", помислих, »ти си дакле знао за овај састанак, кад га из далека гледаш." Звиждикајућн једну песмицу отидем кући. Тек сам другог јутра попио мој теј, кад Пунин дође к мени. Долазио ми је збуњен, поклони се неспретно неколико пута, обазирао се по соби, и извињавао је своју неучтивост. Ја похигим да га умирим. Ја припознајем моју кривицу, мишљах, Пунин је дошао да од мене новаца узајми. Али он не мољаше ни за шта, него само за једну чашу теја, јер је машина за теј још на столу била. „Не беззебњеи устезања дођох квама," поче он, по народном обичају мећући парче шећера за тејом у уста; „самог вас се наравно не бојим; на против ваша штована госпођа мајка улева ми велики страх! И моје одело, као што сам већ био слободан рећи вам, допушта ми само скроман бити. Код куће доста добро, па и на улици још подноси, али кад човек уђе у палате и позлаћене одаје богаташа — упада му његова сиротиња у учи и збуни се." Ја сам становао у двема скромним собама у полуспрату и заиста не би ником на ум пало, да назове кућу моје мајке палатом и моје собе позлаћеним одајама; али сам ја већ одавна познавао начин говора мог старог пријатеља, а да би му то за зло узео и као подсмех тумачио. Он ми пребациваше, шго га прошлог дана несам посетио. „Парамон Семеонић вас је очекивао, ма да је уверавао, да ви ни по што не ћеге доћи; и Муза је за вас распитивала и очекнвала вас." „Шта, и Муза Павловна?" запитам. „Да, и она. Јел'те, лепа је девојчиц 1 из ње изишла! Шга велите?" „0 заиста, дивно дете!" потврдих. Пунин хигро превуче руку нреко своје ћелаве главе. „Вила, господине, бисер је она, драги камен, за цело, за цело!" Он се наже к мени и шапну ми на уво. „И у њеним

жилама тече племићка крв, само — ви ме разумете — од леве стране: Плод јела забрањене рајске јабуке. Е, родитељи јој умреше, сродници не хтедоше о дегету ништа да знаду, осгавише га његовој судбини ! гако не оста нишга, него очајање и смрт од глади! Ту се појави Парамон Семеонић, праведник пред Богом, и показа се као избавигељ! Он узе створење божије, одену га, неговаше га, и одрани птичицу до летења, док је нама на радост узрасла. Кажем вам, редак, досгојан човек!" Пукин се јако нагне на столицу, нодигне руке и шапу гаше тајанствено опет пригнувши ее: „И. Парамон Семеонић је . - . . зар ви то не знате? — од високог норекла — такођер од леве стране. Кажу, да његов отац неје нико други него — суверени Георгијски кнез из племена краља Давида • . . . Како вам се то чини? Мало речи — на колико лежи у њима?! Крв краља Давида! Јелте, то је много? По другим казивањима био је отац Парамона Семеонића неки индијски шах Бабур, бела косг! И то је, јелте, лепо? Ах!" „Зар су и Бабурина", запитам ја, „у његовој младости одбацили или његовој судбини оставили?" Пунин почеша опет своју ћелаву главу. „Наравно! И још грозније иего нашу младу краљицу! Од најраннје младости непрестана борба за опстанак! Ја сам ту прилику употребио, и за слику нашег добротвора написао једну песму, коју ћу вам доцније једаред прочитати." пТако?" повичем ја, „дакле отуд је он постао републиканац!" „гНе, неје отуд", одговори Пунин у својој простоти. „Оцу је онодавна опростио; али неправду не може да сноси, туђи јади га дирају дубоко у срце." Ја баш номишљах, како би могао навести разговор на оно, што ми је Муза јуче поверила, на Бабуринову понуду о женидби, али не знадох управо, како да започнем, кад ме Пунин сам из неприлике извуче. „Зар ви несте ништа приметили?" запита ме ониз ненада, лукаво шкиљећи очима. „Зар је било чега особитога кад вас?" запитах га ја од моје стране. Пунин се обазре, као да се хтеде уверити да ко год не прислушкује, па онда поче свечано: „Наша нринцеза, наша Муза ће скоро бити удата дама." „Како то?" пСкоро ће се звати госпођа Бабуринова!" изговори Пунин с неким усиљавањем, ударајући се неколико пута по колену и климајући главом као неки хинески идол. пНеје можно!" рекох с притворним чуђењем. „За што да неје можно, дозволите ми запитати?" „Јер јој Параон Семеонић може отац бити; јер така разлика у годинама сваку могућност љубави искључује — од невестине стране мислим." „Искључује?" унаде ми Пунии у реч. „А благодарност, чистота срца и осетљивост? .... Искључује! Треба да помислите, да је Муза узорно васпитана девојка, која ће срећна бити да заслужи наклоност Парамона Семеонића, његову утеху и његову погпору — једном речју, да буде његова жена; зар неје то и за таку девојку највећа срећа? То у осталом и она сама увиђа. Пазите један пут добро на то. Муза је у Парамона Семеонићевом присуству пуна поштовања, стрепње и бојазни и усхићења." „То је баш несрећа, Никандеру Вавилићу, да је она у његовом присуству пуна бојазни! Кога љубимо, пред оним не дрхћемо и не бојимо га се.«