Србадија

Св. 10.

СРБАДИЈА, илустрован лиет за забаву и поуку.

227

„И с гим се не слажем! Ја на пример: може ли ко Парамона Семеонића више љубити него ја? и ја . . . . но, ја дрхћем пред њим.« лАх ви — то је са свим нешто друго." „За шго нешто друго? за што? за што?" прекиде ме Пунин. Једва га познадох, тако се зажари и распали; заборавио и свој особити начин говора. „Не,« продужи евоје тврђење, „ја видим да ви немате око оштроумља. Ви несге испитач срца!" — Ја се оканух даљим протусловљем га разуверавати, и предложим му, да би га расејао, да по старом начину ма што год с њим читам. Пунин ћуташе. „Што из старих, правих?" запита најпоеле. „Тих немам, али имам нове.' ; „Нове?" ионови он не верујући. Л1а да, читајмо што из Пушкина". При том ми падоше на памет њеГовн „Цигани"; ту је било баш једно месго, које се могло применити на старе људе. Пунин прогунђз нешго, али га ја посадим на диван, и почнем читаги. Кад дођох на једно место, где стоји: стари човече, грозни човече, убиј ме, туци ме и т. д. нусти ме Пунин етихове до краја ишчитати — али онда скочи нагло: „Не, не могу, не ћу дуже да слушам тог нисца," викаше јако узбућен, „То је неморалан пасквилант, лажа .... који ме узбуђује. Не могу! Допустите ми да моју данашњу посету прекинем." Ја га наговарах да још осгане, али он оста тврдоглаво при том, да мора ићи, јер су га ти стихови гако узбудили, да мора ићи на свежи ваздух. — Кад се прашташе, не хтеде ме погледати, као да сам га увредио. На скоро за њим одох и ја од куће и упугим се управо к 'Гархову.

По старом ђачком обичају уђох, без да кога питам, у његов стан. У првој еоби не беше никога. Ја викну јасно његово име и хтедох баш, кад не добих одговора, онет отићи, кад се врата од друге собе огворише и мој пријатељ се указа. Он ме чудновато погледа и стишге ми ћутећки руку. Мени се чињаше, да му ма из каквог узрока несам баш добро дошао; но ја се не обазирах даље на го и саопшгим му Бабуринову намеру са Музом. Та вест као да га неје баш са свим зачудила; он седе лагано за сто и посматраше ме тако пажљиво испитујући, да ми се чинило као да ми хтеде рећн: „Но, шта је даље? Шта ти сам мислиш о томе?« Његово ми је лице некако долазило иоругљиво. То ме је дражило, да му моје мнење отворено искажем, а то је, да је сваки човек дужан личносг и слободу другога поштовати, — једном речју почнем му, као штоја мишљах, поучну и корисну лекцију читати. Док сам ја тако говорио, ишао сам, јер ми је тако угодније било, но соби горе доле; но Тархов ме је пустио да говорим и неје ме ни једном речју прекинуо. Он оста непомичан на својој столици и само чешљаше прстима своју младићку браду. „Јазнам", рекохму .... (шта ме је управо побудило, да му дајем савета, то не знам, јамачно је била само завист, јер иначе баш несам био нриповедач морала) — „ја знам и уверен сам да ти љубиш Музу и да она тебе љуби; да то од твоје душе нејетренутна ћуд, и то се надам .... али узмимо (и гу стадох скрстивши руке на груди) — узмимо да ти твоју страст задовољиш, шта ћеш онда? Узеги је ваљда не ћеш! Међу тим си утаманио срећу једне пријатне, невине девојке, а осим тога и срећу њеног поштеног добротвора и т. д."

У том смислу трајаше мој говор читаво четврт сата, а Тархов још једнако ћуташе. Његово ћутање ме најпосле убезекну. Ја га по кадкад погледах са стране, не само да видим какав утисак учинише моје речи на њега, него и да сазнам, за што ми не одговара и седи као глув и нем. Најпосле као да му се лице промеиу; збиља виде се на њему немир, дугочасност и нестрпљење и — чудновато — између тога оиет нека веселост, коју сам већ и у почегку на њему примегио. Не знадох, да ли да себи честигам успех моје придике, или шта се у њему догађаше, кад на један мах Тархов скочи, руке ми нагло сгиште и хитро новика: „Хвала, хвала .... што си ми истинит нријатељ .... знам ја то . . . . али сад, молим те, остави ме самог.« „Ти си јако раздражен . . . ." почех ја. „Ја, раздржен?- 1 насмеја се гласно Тархов, али се одмах сабра и одговори: „Та да, дабогме; како би и могло другчије бити. Морам о гвојим речима размишљати, али .... сам!" И онет ми стиште руку: „Дакле, збогом брате, збогом!" „Збогом", поновим ја и бацим у одласку још један последњи поглед на Тархова. Он се чињаше задовољан. — С чим? с тим, што сам му као прави пријатељ показао клизави пут, на који се упутио — или тим, што ја одлазим? Најразноврсније мисли ми се врзаху по глави до оног тренутка, кад стигох до Бабурина и Пунина, јер још истог дана одох к њима. Пунин ми рече, да су ме прошлог дана очекивали; али ме данас за цело не очекиваху. Застадох све код куће и сви се зачудише мом доласку. И Бабурин и Пунин беху болесни. Пунина је болела глава и лен»ао је као исплетена переца згурен код ниске пећи, глава завијена у шареној марами, на свакој страни на слепом оку по пола расеченог ладног краставца. Бабурину је жуч прешла у крв и беше мрк у лицу, око очију широки црнн котури, чело набрано, а брада необријана — слабо је наличио на младожењу. Хтедох одмах отићи, али ме не пустише него ме ночастише тејом. Тако проведох невесело вече. Муза дабогме беше здрава, шта вшле, не избегаваше ме као иначе, но за то је била на нешто срдита .... Најпосле се не могаше дуже уздржати и тајно ми пришапну, кад теј донесе: „Ма шта ви казали, ма колико труда ви себи дали, не ћете опет ништа испословати . . - . то вам ја кажем!" Зачуђено је погледим и запитам је, употребивши згодан тренутак, такођер шапутајући: „Шга хоћете с тим да кажеге, ја вас не разумем." »Но", одговори ми, а црне очи јој севаху срдито испод спуштених трепавица и упреше се у мене: „ја сам све чула, што сте ви данас тамо казали, али вам за то не ћу бити захвална; у осгалом не ће тако бити, као што ви мислите!" — пДакле ви сте бцли гу?" вивичем и нехотице. У том тренугку окрену се Бабурин случајно к нама, а она оде брзо од мене. После десет минута беше опет код мене. Изгледало је, као да је го весели, што може мени у присуству њеног заштигника, пред његовим очима дрско пришаптаваги, а притом неје назила на нужну предосторожност, да он нишга не примеги. Позната је ствар: са свим на окрајку провале ићи, с опаснашћу се играти, то је велико задовољство женске. — „Да, ја сам била ту." шапуташе Муза, без да лице промену, само јој носдрве лако дрктаху и усне јој се грчевито мицаху. „Да, па ако ме Парамон Семеонић занига, о чему сам сад с вама шапутала, не би се бојала, да му одмах и сама кажем."

„Будите паметни, немојте тако непажљиви бити", говорио сам јој: „заиста, као да је нешто приметио." „Ја вам кажем, да сам гогова сама му казати. Али ако ви мислите, да ко год опажа, то се варате. Онај један лежи код своје нећи и ништа не чује, а онај други је задубљен у своје мудровање. Не требате се бојати! „Музин глас беше мчло јаснији, а образи јој се осуше осветљивим руменилом. Никадми досад не изгледаше тако лена. Кад је скидала посуђе од теја са сгола, кад је служавнике и чаше на место остављала и но соби овамо онамо ходала, било је нешто гипко, примамљиво у њеном ходу, чинило мисе, као да је из младедевојке постала жена, као да ми њено нонашање хтеде рећи: „Мнслите о мени шта хоћете, ја знам шта чиним и вас се не бојим!" ,,Да«, мишљах, „ова мала вешгица је прави тип најновије школе, дивно створење! До душе изгледаху ми те мале руке, као да би и ударати могле .... Но, на шта би то чинило .... несрећа не би баш гако велика била!" Кад одох, испраги ме она у предсобље, наравно не из учтивосги него, из неке освете. При растанкује запитам: „Кажите ми, да ли га одиста тако срдачно љубите?" „Пх, да ли га љубим или не љубим, то ја сама знам, а и не тиче се никога; у осталом, што мора бити, то не можемо избећи!" вајте се, не играјте се вагром, . . , . можете се опећи!" „Боље је опећи се, него смрзнути се. Али ви са вашим саветима, . . . . од куд знате ви тако извесно, да ме он неће узети? Од куд знате, да ли и сама хоћу да се удајем?Па ако ја и пропаднем шта се то вас тиче?" Она ми затвори врата пред носом. Враћајући се кући, сећам се како сам се тајно радовао тој мисли, да мога пријатеља Владимира „нови тип" жене може скупо стати. Његову нечувену срећу морао је ма чим платити! Да ће он бити најсрећнији човек, у то сам на моју жалост једва могао сумњати.

Три дана је прошло. Ја самседео у мојој соби за писађим столом и занимао сам се мање мојим послом, него мојим доручком, кад чух неки колебљиви ход, подигох главу и оста седећи као окамењен. Преда мном стајаше неиомично, као покров ()ледо, жалосно створење .... Пунин ! Полако шкиљећи гледаху ме његове мале сузне очи; нека блесаста плашљивост лежаше у њима, руке су му висиле као два празна рукава. „Никандер Василићу! шта вам се догодило. Како сте ушли? Није ли вас нико видео? Говориге, шта вам је?" „Нема, оде!", шапуташе он као какви аутомат тихим, промуклим гласом, да се једва чутн могло. »Кога нема, ко оде?" „Муза. Ноћу побегла, оставила цедуљу." „Да. Захваљујем — гшше — на свему, али се више не ћу врагити. Немојте ме тражити. Ми питамо овде, онде, куварку; нико не зна ништа. Опростите, не могу јасно да говорим. Глас ми је као нромукао." „МузаПавловна васје напустила?" повичем ја. „Но, па шта вели господин Бабурин? Јамачно је у очајању. Али шга мисли чинити?" „Ништа, баш ништа. Хтео сам трчати гувернеру: он ми је забранио. Па онда сам хтео и полицији јавити; и то ми није донустио, и шта више расрдио се био на мене. „То је била њена вел.а," рече он, »ја јој се не ћу нротивити." Па и на посао је ишао, наравно са скрушеним срцем; веома ју је јако љубио. Ах, како смоје обоје радо гледали!" Ту се Пунин први пут изјаснио, да неје пањ, него човек са дубоким осећањем; онда