Србадија

230

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Св. 10.

нијон, постадоше стаблом три више класе кичмењака — амнијота. Шеснаести ссаеиен : Ј1ромамалије_

(8(:а

1 §ег), то је праФорма за класу си-

саваца,; мамалијама су на)сродни]и новохоландски кљ увари (огтф-огсћупсћиз и Есћус!па), са клоаком, без плаценте. Седамнаесши сшеаен: А1 а р з у п и ј али|е или торбари: налик су на кенгуру; без клоаке, без плаценте. Осамнаести стеиен осимије или полумајмуни, налик су на данашњег лора (бЈепор^) и маки-а (Еетиг), без клоаке, са плаценгом. Деветнаесши стеиен: ^Меноцерки, (мајмуни са репом), катирхини са тридесет и два зуба у устма, са репом, као данашњи бетпорнћесиз и Со1оћи?. Двадесети стеиен: Антр опојиди (МепзсћепаВРеп), Катирхини без репа, налик на оранга, чимпанза, и горилу. (Двадесеширви стеиен: Праљу л љ. (АЈГептепзсћеп) налик на данашње врсте људи, што су још у ропском и несавршеном стању (папуа, хотентог, аустралски црнци^у али још не умеју говорити. Двадесетдруги сшеиен: Љ у д и, шго се подигоше изнад праљуди тиме, Тто добише човечији говор, а тиме илг се и мозак развио. Иошто смо посмотрили све наЈважниЈе' степене, што их човечији претци од монера до асцидија, од ланцетице до гориле прођоше — треба да и даље корачимо, и да растумачимо разне врсте самог човечијег рода. Пошто је ово питање од врло велике важности и интереса, и пошто су наиме много последњих деценијума о једностраном постанку човечијег рода говорили — треба да ма и летимичан поглед бацимо на ону светлост, што нам га наука о постанку на ово питање даје. Али морамо приметити, да Ј *е пресуда баш овде несигурна и да се љул>а, јер искуства из сравњујуће анатомије и етнографије, из компаративне Филологије и археологије, што се на ово питање односе, тако се укрштају и једно другом прогивслове (контрадидицају). Према томе, у колико природњак већ.ма цени један доказ од другог, и како тежи да изврши хипотезу —биће и пресуда .увек друкчиЈ - а. А овде још више но у другим пигањима, хипотеза тек толико постаје чињеницом. Компаративна Филологија (сравњујућа наука о језику) оставл.а нас при испитивању о иостанку разних врста људи, ма да је она од врло велике важности за сазнавање грана и гранчица човечиЈ - ег стабла, гако н. пр. за разне гране индогерманског стабла. Јер нас многи докази у гоме утврћују, да се човечији прајезици тек онда развише, пошго се -људи већ оделише по врстама. Праљуди, што их сматрамо као „праоце" следећих пет до 12 врсти (или раса) људи, не знаћаху још говорити. "Још можемо приметити, да све оне разне Форме човечијег рада, што се сматрају као расе једне једине врсте људи(Ното 8ар1епб) представљају исто толико врсти или специја. Јер разлике у боји коже, у коси и строју лубање, што деле разне врсте људи једно од друго, никако нису мање од разлика, што деле многе признате »добре врсте" какве Феле животињске у дивљем природном сгању. По Блуменбаху делимо ми род човечији на пет раса људских, које можемо сматрати као снециЈ - е (врсте) рода (^епив) Ното. Ове су: 1) бела или кавкаска раса (Ното аЊив); 2) ж^та или монголска раса (Н<.то 1и1еиз); 3) црвена или амернканска раса (Ното гиГиз); 4) мрка или малајска раса (Нето Ги1си8); 5) црна или африканска раса (Ното т§ег). АИнглез Прихард, који је покрај Блуменбаха, најтачније и најопширније испи-

тивао расе људи, разликовао је још три расе тиме, што је од африканске црне расе Хотентоте, од мрке малајске расе Аустралце и Напуанце као засебне расе оделио. Ова одела оправдава се не само разном бојом когсе и косом, него и разном лубањом По строју човечије лубање (коју су тек у новије доба мерили и исиитивали) има у опће три основне Форме, које су прелазима из једне у другу спојене: дугоглавци, средњеглавци и краткоглавцн. Дугоглавци,(ВоНсћосерћаН) које нам најбоље репрезенгује (представља) лдбања африканског Ц р н ц а, имају опружену главу, која је са десна на лево нотиснута. К|>аткоглавци (ВгасћусерћаН) налазе се највише мећу азијатским М онголима, имају главу стиснуту, готово као коцку, а скучена им је с нреда па награг. А у средини између дугоглаваца и краткоглаваца стоје ср едњоглавци (МезосерћаН), којих има много међу американским прастановницима, а и код многих Јевронејаца. Али ипак се те разлике између дугоглаваца и краткоглаваца, између народа са меком и оштром косом, између црне и беле боје (што изгледају као страшне противности у спољним екстремима код човека) ублажују тиме, што има силних постепености и многих прелазних Форама, тако да је врло гешко поједине расе оштро раставиги. Али то исто вааш и за многобројне разне Форме животиња што су у опће припознате као „добре врсте." А. с друге стране налазимо у оним силним прелазним облицима доста узрока за хинотезу, те све врсте људи имају исти постанак. Али тиме није речено, да су сви људи баш од „Једног^Јединог пара" постали. " Та у оном дугом ланцу силних генерација, у оним многим прелазима од мајмуна к човеку, за цело се ни један пар не може без самовоље обележити као „први пар" људи. Наравно да је она праФорма људи, од које смо и ми посталн, давно изумрла. Много штошта уверава нас, да су праљуди били мекокоси а боје тамне (мрке?). За сада ћемо ову хипотегичку врсту људи обележити именом прачовека (Ното рг1т1§еп1и8). Ако покрај ових још и Кскиме сматрамо као врсту људи за себе, то ћемо добити десет врсти људи, четири мекокосе (ШоЈпсћез) и шест оштрокосе (ЈлззсНпсћез), а о сродству њихових стабала можемо оволико рећи. Прва врста људи или нрачовек (Ношо рппп»еп1и8) или мајмун-човек, који је постао „праоцем« свију осталих врсти, развио се по свој нрилици у тропском нојасу из антропојида (мајмуни на човека налик), од којих нам не остаде фосилних остатака. а који су по свој прилици личили на оранга и го рилу Г Од свију врсти људи , што данас живе, највише се нриближују прачовеку три следеће мекокосе врсте, а од ових опет најближе Папуа-црнац. Би ће да се и ирачовек одликовао коврчастом меком косом, и плавомрком или црнкастом бојом. ./1убања биће да је била дз<гул>аста, а зуби коси; руке дуге и јаке, ноге кратке и танке, са неразвијеним листови.ма (на нози). Сигурно да Ј 'е имао више косе по свом телу, ноданас каква врста људи; ход му беше полу-усправљен, колена савијена. Онај део површине земљине, на коме се прачовек из катирхина развио, или је био у јужној Азији, или источној Африци или Лемурији. ^емурија, то је континенат, што га је нестало у индијском океану, а простирао се на југу садање Азије с једне стране источно до средње Индије, а с друге стране западно до Мадагаскара и Африке. Од разних врсти л>уди, што се развише из нотомака прачовека у борби за опстанак природним савлађивањем — можда су само два племена (^што се јако један од другог разликују) одржала победу над осталим,

и то: племе мекокосо што од чести на запад оде, (у Африку) од чести на исток (у Нову-Гинеју); и племе оштрокосо, гаго се више према севору у Азији развило, али и Аустралију населило. Можда ми имамо од оба племена преостатка; од првог су нам можда Папуанци иХотентоти, а од другог Аустралци и део Малајаца. Друга врста људи нексу намПапуанци (Ното рариа) али тако, да нам ови предотављају не самО црнце из садањег доба, но и њихове претке, што јога више беху на мајмуна налик, а који одговарају мекокосој или западно-источној грани праљуди. Изгледа, као да су се становници (прастановници, староседиоци-аутохтони) Нове-ГинеЈ'е, НовеБританије, Соломонових острва, и становници (што су изумрвли) Тасманије (Уап<Нетсп8-1апс1) — врло мало разликовали од оие најстарије врсте људи. Сви имају меку косу и тамно-мрку или шта више, са свим црну боју; то су дугоглавци с косим зубима. Док су се (данас живи) Папуанци од ирвобитног стања праљуди удаљавали према истоку, отпутује једна грана овог стабла на заиад, и основа темељ населењу АФрике. Директни потомцн ове гране, го су по свој прилици Хотенготи. X о т ент о т е (бсћигпег-тепчсћеп—ћото ћоиеп^оииз) с.матрамо као трећу засебну врсту људи. Ту спадају не само Хотентоти, но и Бугамани, и неколико племена, што су сродни овима — а сви сада живе у јужној Африци. Већ Прихард раставио је њих од правих црнаца, с којима их је спој'ио Блуменбах. МнОго су ближи Папуанцима но Црнцима, и то у погледу на коврчасто растење косе а и на многе друге одногааје. Први Црнац(М1Ме1аГпкаш8сћег Мепзсћћото аГег-) чини четврту врсту л>уди, код којих има потпун дугаљаст облик лубање. Као три пређашње врсте имају и они коврчасту, меку косу. Боја им је понајвише црна, кадгато бива мрка, а кадшто прилична ј - асна, мркожута, као у Хотентота. Већина становника африканских, осим сгановника на северном крају (ито средњн део северног краја) и Хотентота на јужном крају, спада у ову јетијопску врсту. Ова се епеција мора поделити на две разне врсте, на правог средњег африканског Црнца (Ното п!§:ег) између екватора и 30° сев. гаир., и јужно -аФриканског КаФеранца (Ното саГег) између 30° јужне ширине и 5° северне ширине. Са новохоландским човеком (Ното а.изЈгаПв), т. ј. са петом врстом људи почињемо ред оштрокосе врсте људи. Аустралце, што и данас живе, сматрамо као директне, мало нромењене потомке, оне друге главне гране прачовека, пгго се прво раширила по Азији, северно од човечанске прадомовине, па овде постала основном групом за све остале оштрокосе врсте. Као и све пређашње врсте људи имају и Аустралци дугуљасти облик лубање и косе зубе, а осим тога црну или мркоцрну, ређс јасно-мрку боју. Али се од њих удаљују оштром глатком косом, која вигае није тако мека, као код четир пређагање врсте. Као гаеста врста људи сматра се полинезијски или малајски човек (Ното роктезшз). Као Новохоланђани тако и ови живе по Полинезији или аустралским острвима, гато су пре но свој прилици били спојени у једном континенту. Ту спадају становници Новог-Селанда, Отахајита, више малих јужних острва, а тако исто велики део прастановника са Сунда, острва и Малаке. Имају већином јасннју мрку боју и Формастију главу. Многи имају и осредњу главу, а неки богме и кратку. Овим и другим својствима, као вишим изображењем мозга као да су учинили нрелаз к монголској и кавкаској раси.