Србадија

Св. 10.

СРБАДИЈА, илуетрован лист за забаву и поуку.

231

Жути или монголски човек, чини седму врсту људи, која шиви по веКем делу Азије. Овамо спадају Индо-Кинези, КореоЈапанези, Урал-Алтајци, дакле сви станов ннци северне и средње Азије осим ноларног човека,- даље већи део јужних Азијата, а у Јевропи ,1апи, Фини и Мађари. За ову врсту карактеристичан је широк, краткоглав облик лубање; истина да међу њима има и средњеглаваца, али никако нема дугоглаваца. Боја је у њих жута или мрко-жута, каткад јасно жута; коса оштра, црна и обично танка. По свој прилици је монголска врста постала из малајеке или помнезијске врсте у јужној Азији, а одатле се раширила на исток и север. Као осму врсту л»уди сматрамо поларног човека (Ното агспсиз), а ту рачунамоЕскимце нХиперборејце, и врло сродне становнике поларних земаља, Очевидно је ова врста постала из једне гране какве друге врсте тиме, што се изједначила према поларној клими. Сигурно је то била грана монголске врсте, што се тамо прва населила и постала основном Формом за поларног човека. Обично доводе у свезу Ескимце и Монголце, јер и једни и други нмају жуто-мрку боју у лицу. Али се од ових удаљују дугом главом и другим својствима. Црвени или американски човек, (Ното атепсапиб), то је девета врста човечијег рода, а ту спадају тако звани „прастановници" целе Америке, осим Ескимаца у најсевернијем делу.^Али ови^шЈвенокожи" нису никако постали у самој Америци из неких мајмуна , као што би неки хтели, него су се за цело тамо из сгарог света преселили. Највероватније је да су американски прастановници постали од Монгола, што тамо из Азије пређоше, јер се Монголци највише приближују Американцима. Већина американских прастановника су МезоцеФали, боја им је црвенкасто-мрка или црвенкаста, ређе жуто-мрка. Нека племепа америкаиска сведоче, да су се и Иолинесцн у прастаро доба у Америку доселилн, па да су се са Монголцима смешали. Као десету и последњу врсту људи сматрамо тако звану кавкаску или средњеземску расу — белог човека (Ногпо те(Шеггапеиз). Ова се врста лепше и боље развила од сврју других, тиме, што се дотеривала према згодним условима ексистенције, што ихима Јевропа са својом умереном климом и ђеограФским положајем. По свој прилици и ова се врста људи развила у југозападном делу Азије, или из једне гране полинезијске (малајске) врсте, или још из старије Форме. Док је кавкаска раса из Јевропе у Азију путовала, икадсевећ населила тамо, разделила се у много различних грана, а одношај гих грана расветлиће по свој прилици комнаративна Филологија. Најзнатније четир гране каквкаске расе, то су: прави Кавкасци, Башчани, Семићени и Индођерманци. Али биће да треба још две врсте „ђопае зрес108" у стаблу човечијег рода разликовати: Нубљане (Ното пиБа) у северној АФрнци (Донголези на истоку и Фулати на занаду) и Дравиде (Ното с!гау1с1а) у јужној Азији (прастановници Цејлона и Деканци у предњој Индији). Да ли ће се род човечијн као зоолошки генус поделити у наведених десет специја или у једнуврсту мање или више, то је са свим све једно. Овосепитање не ће никад одлучно решити, као што се не ће решиги слична нитања из живогињских и биљних родова, јер су органска гела променљива бића, мало постоје, па их већ и нема. Шта више, та подела нема никаква унлива на (од нас заступљено) посматрање о једностраном постанку човечијег рода,и на одељке, т. ј. на специје, што се развише и.з I

једног јединог првобитног места развијања, тако званог „средишта стварања." Од многобројних доказа за ово наспомињем само интересантне нове резултате, што их је Вајсбах нз многих сравњујућих мерења тела разне врсте људи добио (то су мерили Шерцер и Шварц на аустријској Новара-експедицији). Најважнији резулгат темељне радње Вајсбахове овај је:/мајмунска сличност човечија никако се не концентрира код једног народа; шта више, она је тако подељена на разне делове код разних народа, да је за сваки народ остао по који насл>едни комад овог средства, (за један народ мање, за други више), па ни ми Јевропејци не смемо се томе опираги, јер је и нама који комад мајмунског сродства у део пао.ј^ Оно силно надмоћије, што га је бела раса у борби за опстанак над друго,м врстом људн задобила, задобила је само природним савлађивањем, које подиже и шири сваки кулгурни напредак, које је центрум гако зване псветске историје", а и постанка врсте у биљном и животињском царству. А то надмоћије за цело ће се и у будуће све више и више дизати, тако, да ће само мало врсти људи бити у стању, да за дуже време издрже борбу за опстанак са белим човеком. Од наведених десет раса, једна (прачовек) је већ давно изумрла. Од осталих девет раса четир ће за краће или дуже време изумрети, и то: Хотентот, Папуанац, Аустралијанац и Американац. И сад већ смањују се ове четир врсте од године до године, и све брже подлежу белим силним дошљацима. На прогив остале врсте људи, као Јетијопљани у средњој АФрици, поларни човек у поларним пределима (арктичним), Малајац у Сунданезији и Монгол у Азији — још ће се дуго борити борбом за опстанак са белим човеком, јер се те врсте могу боље да изједначе према извесним месним условима за ексистенцију, а то нарочито важи за климу. Ма како да је танко и жалосно помишљати на борбу раса људских, и ма како да се тужимо на ову чињеницу да је свагда „сила пред правом била", ипак се можемо тиме тешити, што ће то бити све савршенији и племенитији човек, што ће друге да победи, а крајњи резултат ове борбе би ће тај — да се човечији род усаврши и ослободи, да сваком човечанском индивидууму само разум господари! ја-Г.

аниша.

КЊИЖЕВНЕ ПРИПОВЕТКЕ.

Скупио ВУК ВРЧЕВИћ.

глас имао у ПЈевању, да се могао од грдила слушаги.

Лајик мјесто пароха чита Дјеванђелије. 0 шао бискуп у једно село, кад је млканоничну визитучинио, а парох онога села, тако је необичан није Кад дође вријеме од јеванђелија, не смје поп да се понне на амвон да поје, но новеде собом лајика, па се заклонито свуче, а лајко обуче,говорећнму: „Типој, а јаћу ти казивати полако." Еве их сада справни обојица. Парох му рече: почни: Санкта еванђелији секундум Лука („Ош Луки свјатаго енан/јелцја,"), а лајк одпоје. Парох се об^сели, 1>е је по гласу одпојајо, па му опет полако вели: Добро си

почео, никад боље! а лајк запоје: „Добро си почео ни . . . Парох: не тако убио те Бог, нијесу то јеванђелске рнјечи. . 1 ајк опет настави истим гласом: „Не шако убиоте —" Онда ђак њега јеванђељем по глави: „а тебе убило ово јеванђеље, да ли нијесмо овако уговорили, да појим све оно, што ми ти речеш?" Спази се бискуп што је и како је; „Онагрос ти и они који те учи."

12. Сељак научени и лоп неученк. Послао сељак сина, да учи богословију, па да га после запопи. Пошто младић сврши школе, врати се кући, и никад, кад би имао времена, не би књигу пуштавао из руке, но вазда учио а мало говорио. Огац му се убоји да није ништа научио, но и оно наравске памети изиграо, замоли један дан сеоскога попа на ручак кући, и замоли, да му сина окуша, је ли како научио. Поп отиде и поведе собом ђака, а оба без икакове науке, па рече ђаку: Кад те ја будем питати: „Васкују шатешасја јааици?" ти ми одма одвори: „Госаоди ти всја вјеси, ши вјеси јако љубљу шја." Кад је било при ручку погледа поп онога богословца, па га упита; Хе учењач! 1 ! васкују? — Ма што оче? — Одговори ми: васкују? — Ма да ме почем не питаш в' скују? — Да ли то није све једно? — Није, јер сам ја учио в' скују, а не васкују, па ми кажите, шта ме питате? У то ђак брже боље настави: „Госиоди ти васја вјеси, ти вјеси јако љубљу тја." Кад то чује сељак, наљути се, па сина за косе и за уши, ишћера из куће говорећи му: „На двор несретни сине! у залуду ли сам поарчио паре, учећи те; а ево прости ђачић зна одговорити, а ти који си све школе нрошао, не знаш." 13. ђак и владика. Био је некакав ђак горопадан и ружан у образу, да се није могао од грдила гледати, а при том вазда не умивен и не очешљан, па отиде к владици , молећи га, да га запопи. Почне га владика сматрати с главе до нога, и почне га кушати, зна ли ишга. Упита га; ђе си учио? — У монастиру ваше монашество!« — А колико си година учио?— „Двије године, ваше преподобије!" — А шта си учио? — „Прву годину идући у дрва, буквар и часловац, а другу чувајући свиње, псал гир, ваше високоиреподобије!" Владика већ види што је и како је, па му даде псалтир, говорећи: „Прочитај ми један псалом да чујем." Случајно, наиђе на они, ђе каже: „Аз јесам черв а не человјек, и уничиженије људем." А владика: доста, доста! и да ми не кажеш, вјерујем ти; и занста, ако си икад у твој вијек лагао. сад нијеси, но истину казао."

14. Учени пјанац. У некаквоме мјесту био је једин учеван свештеник, који је свуда био оглашен као ваљани и ријетки проповједник. Кад се примицао Троичин дан (Духови), празник оне цркве, нареди му владика, да се приуготови са сходном проповједи, доказујући му, да ће они дан бити мноштво огличнога народа из околни мјеста, да чују његову проновјед. Он му обећа да оће, али замоли владику, да други свештеник мјесто њега они дан служи летурђију. Ево дође и Троичнн дан, па кад се почне летурђија, поп по обичају почне у кући иити ракију, тако, да се није био опио никад тако. Кад је било вријеме, у цркви га не виде, те одма за њега дома, а он једва на ногама да дође и стане на своје мјесто да