Србадија

Св. 10.

СРБАДИЈА, илуетрован лиет за забаву и поуку.

223

XXIV. Порука на онај свет. Спазиш ли ђаче бледо, Скрхаие, свеле наде, Ослов' га, друже, лепо; „Је си л' ми ти, Ненаде?" Ако л' те љупко глене: Поздрав му рецн мио, Пољуб' га мешто мене То ми је братац бно .... XXV. Његовој мајди. Не плачи, добра нано, Није ти умрло чедо; Синоћ сам био шњиме, Дворе сам његове глед'о. Он седи с' Мнленом горе, Милује лнце њено, Изгледа чешће доле: Да ли му већ идемо .... XXVI. Свеједно ! • • • У жнћу немам вере, Јер дуго трајат' неће, А с' тога незиам мере Кад миља берем цвеће. Од грдне ј' ово шкоде На добро тек штедња с.лути . . . Свеједно! у гроб воде И једнн и другн пути! . . . XXVII. Међ браћом. До зоре сад у тузи, Нека нас свнрац прати: „Та доста ћемо, друзи, Под земљом црном спати!" Животу мн смо дужни А самрт, ево, претн: Заборавнмо, тужни, Да морамо умрети! . . . XXVIII. У крчми. Гле, мени свнрац свира, Сред бурне, сред механе, Крај мене конднр вина И моје нлаво лане. Ја певам, пнјем, љубим, Срећом ми груди пуне А мој Миленко, тужан, У ладном гробу труне! XXIX. Опроштај. Ах тише, груди, тише! Он спава у росном цвећу .... Сузама мојим више Санка му гонити нећу. Јер људи заман туже: Смрт своју ћуд не мења , . . . Опавај ми, добри друже, До лепа — до виђења .... Ђена ИапловиК.

———ЛЛЛДОЛ/ЛЛ

ПУНИН И БАБУРИН. ч Од ИВАНА ТУРГЕЊЕВА.

_Г"\

11. (1837.) то доба протекоше седам година. Ми смо као и аре живели у Москви — али ја сам међу тим \ ј \у постао студентом и то у другом течају — моћ моје бабе, која све старија и старија биваше, поче у последњим годииама онадати и више ме неје ' ј тако кињила као пре. Од свију мојих другова имао сал1 једнога, са којим сам се понајвише дружио. Ја и он имађасмо погогову једнакенавике. И он је љубио

песништво и више је реди писао врло лепе и складне стихове. Као што обично код младих људи бива, тако смо и ми један другоме узајмице своје тајне поверавали. Ја сам већ пре неколико дана приметио, како је мој пријатељ веома узбуђен. Често га је по више сахата неетајало, али несам знао куд је одлазио, а то дотле неје био његов обичај. Већ сам био дошао на ту мисао, да га као свог пријатеља преклињући умолим, да према мени буде искрен, кад ал он ми једном и сам са тим на сусрет дође. „Петре", рече он једнога дана, кад сам код њега у његовој соби седео, беше сав поруменео и осмејкујући се лупкаше ме по образу: „морам и тебе са мојом музом упознати". „Са твојом музом? Ти ми се врло чудно изражаваш. Као класичар! (Тада, 1837. беше романгика у потпуном цве гу.) Као да се ја не познајем већ давно — са том твојом музом! Ваљда си какву песму спевао?" пКриво си ме разумео", одговори Тархов, све већма руменећи. „Ја сам рад да те упознам са једном живом музом, или боље да речем не са музом, него са једном такозваном Музом." „Охо! тако ли је то? Но, а за што је називаш својом?" „Но, па за то . . . . чекај, молим те, само један тренутак, мени се чини да онаовамо долази". У гом се зачује тихо лупкање хитрих ципелица — врата се отворише, а на прагу се указа једно девојче од својих осамнаест година у шареној памучној хаљиници, у црном платненом огртачу, са црним сламним шеширом на густим, меканим, смеђим, мало разбарушеним витицама. Кад ме је опазила, уплашила се и устукпула је засгиђена награг .... али јој Тархов брзо прискочи на сусрет. „Музо Павловна, будиге тако добри, па уђите унутра; та ово је овде мој најбољи пријатељ, добар и љубазан човек, а благ као јагњешце. Од њега се не морате плашити. „Петре«, окрену се к мени, „препоручујем ти моју музу — Муза Павловна Виноградова, моја мила пријатељица". Ја се поклоним и поздравим ју. „Особито име, које данас први пут чујем .... Муза?" Тархов се на сав глас смејаше. „Е мој библијски јуначе, зар ни то не знаш, да се тако име и у библијском календару налази? У осталом и ја сам исто толико знао, колико и ти, док се несам са овом љубазном, младом госпођицом упознао. Муза! како је романтично то име, ама је за њу баш као што треба измишљено". Ја се и но други пут поклоним пред лепом пријатељицом мога друга. Она се приближи, ступи два коракананред истаде. Шго је истина нстина, она беше доиста љубазна, али ја се ипак несам могао са мњењем Тарховим сложити и мислио сам у себи: „Не, муза не изгледа тако". Црте њезиног округластог лица беху нежне и Фине, а из оног витког миниатурног стаса вирило је свеже здравље; али музу сам себи — а и сви ми онда — ипак са свим другчије представљао. Пре свега мора нматн црну косу и бледо лице. За тим презируђи и горд израз, горак осмејав, око које се у заносу блистаи још к томе све оно што се зове „тајанствено, демонско, судбинско"; — без тих особина беше немогуђе представити себи музу, музу Биронову. Од свега гога ништа се не могаше опазити на лицу млађанога девојчета, које пред нама стајаше. Да сам онда старији и искуснији био, ја бих за цело обратио већу пажну на њене очи, на оне мајушне, скривене очи, са дугим веђама, које беху црне као агат и тако

сјајне и бистре, шго је за цело регкост крај смеђе косе. У оном хитром, особитом погледу не могох приметити никаква појетична осећаја, веђ уместо гога знак страстне, све до самопрегоревања одлучне приро^е .... али ја сам онда још врло млад био. Пружих јој руку, али она ми своју не даде, а и моје кретање неје приметила, него седе, без да је шешир и огртач скинула, на столицу, коју јој Тархов понудио беше. пСамо ђу један тренутак код вас остати, Владимире Николајевићу", придода она тихим, али дубоким гласом, који је из тако фнних усташца са свим необично звонио, а на њој се приметити могло, како је расејана била и како ју је моје присуство изненадило — „наша ме мадама не хтеде дуже, него само на по сахата пустити. А по што сте прекјуче болесни били . . . . с тога мишљах " Она муцаше, све више и више расејана, а за тим приклони своју главицу. Њене мрачне севајуће очи, испод густих обрвица, прелетаху хитро час тамо час амо. У жарким летњим данима, често испред човека искоче из сухих струкова истоветне црне, светле и хитре бубице. „Ала сте ви опака, Музо, мила Музице!" новиче Тархов. „Та седите још мало и попите с нама једну шољу теја Одмах ђу самовар приставити." „Ах немојге, Владимире Николајевићу! то неје можно; ја морам безусловно одмах одлазити." „Та мало се бар одморите. Ваше је дисање јако убрзано Ви сте се за цело уморили." „Ах не, несам ни најмање уморна. Та ја сам само дошла .... хтела сам само да вас за другу књигу умолим, ову сам овде веђ прочитала". И при том извуче из џета један отрцани роман. „С драге воље. Но па да л' вам се тај

роман допао

»«

„Дао сам јој Рослављева

(стари хисторичан роман од Сагоскина)," придода Тархов окренувши се к мени. „Да, роман ми се допао, ма да је онај други, „Јурје Милославски" још лепши, а наша је мадама сувише строга, она не воли, што ми читамо, то нам пречи посао, по њеним појмовима " „ Али Музо Павловна". прекину је Тархов осмејкујући се, та „Јурје Милославски" гек се не може сравнити с Пушкиновим »Циганима", је л' истина?" „Тако и ја мислим", одговори она врло узбуђена. „Ах да, још нешто, Владимире Николајевићу, немојге сустра доћи .... Ви већ знате где." „А што то?" „Не иде". „Али за што не?« Девојче слегнувнш раменимахитроскочи са столице, баш као да је каква мушица пецнула. „Али куда,Музо,драга Музице?" вајкаше се Тархов тужним гласом, „та седите још мало." „Не, не, не иде". Ивешто и хитро приђе к вратима и ухвати за браву. „Та понесите какву књигу!" , Други пут." Тархов јој прискочи, али она се у исти мах вину кроз врата на поље, да он у мал' што не лупи носом о врата. — „Та ти је девојка прави гуштер", рече он срдито, за тим замишљен седе. Ја сам још остао; та морао сам дознати шта има он с том девојком. 'Гархов ми неје ништа затајио. Приповедаше ми, да она припада нижем простачком сталежу и да је трговкиња женских накита, да је он њу тек пре три недеље први пут у једном помодном дућану видео, у коме је, по наредби његове