Србадија

222

Св.

УСПОМЕНИ мога^езаборављеног друга, ЈОВАНА ГРЧИНА-МИЛЕНКА.')

„Ехе^! топшцвп^шп.'

I..

Његова „звезда". Ноћ тиха . . . звезде трепћу . . . Месец се небом шеће, К'о кад баштован љупко Пребраја своје цвеће .... Но што ли тако тужно За облак онај зађе? . . . Ах, међ цветови своји Једнога сад не нађе!.. II. Слутња му. Весела срца, млади, У густој шећемо гори . . . Липа нас цветом хлади, Поток нам слатко жубори, Сред овог миља, среће, На челу му спазих бора, . . . Он сетно мени рече: „Ох, што с' умрети мора!" III. Стара истина. Свуд држи меру ираву! То веле наши стари; Окрени отуд главу Куд тебе маме чари! Многи би данас сине Гледао сунце јарко: „Да света овог миље Не љубља тако жарко!" IV. Међ љубичицама. Мирише зелена дол.а Од цветних љубич ица .... Ја с' сетим његова бола, Од бола бледог лнца: Док на пролеће дођеш, Мирисно моје цвеће, Твог певца доброг више Међ нами битн неће! V. Варљив санче! . . . На постељи је, болан, Блеђи од воска бледа, Измучен и невољан, Уморна, смртна гледа . . . Још часак који — мој данче, Пустиће болану душу: А за груд — ах, варљив санче, Румену заден'о ружу! VI. Пољуб. Ја пос.ла брзу мис'о, Мог златнога голуба: „Однес' му поздрав лепи И брацкога пољуба!« Голуб ми натраг дође, Па гуче невесело: г Целив'о сам ти друга У бледо — мртво чело!" ' VII. Сирома Миленко! . . . Мешт песме дивне оне; гОдбн се вита грана," Сад њему звона звоне И стара кука нана. Мешт да му годе срећу: Да мому стидну просе У сандук њега мећу, У гробље пус.то носе!

*) У метру и оквнру његових последњих песама„

VIII. Сиротиња. Сиротан нема друго, До тврде иаде, вол>е; Ворн се с' бедом дуго, Док сијне доба бол>е. А кад до мете дође, И барјак славе диже: У том и живот прође Самрт га горка стиже! IX. Из његове „Звезде". „Зар сваком ноћ је добра? Ах, прозору оном глете: Видите л' тужну мајку, На руци јој мртво дете? . . . Ладно му чело, грудн, Пољупци мајка греје . Ал живот не пробуди Ах, заман, замаи све је! . X. Питање. Шта л' беху твоје мисли, Гледећи лице своје, Увелу ружу сетну, Самртне бледе боје? Да л' шану ти у себи, Слушајућ звона гласе: Тако ће скоро, боже, И мене да огласе! . . . XI. Живот. Ноћаске громе пуче, Обори липу моју .... Ја седех под њом јуче У трудна рада зноју. „Сигурним крочи кроком Живота свога цели!" А живот од самрти Тек корак један дели! XII. Сан. Навлачи руво црно, Везива пошу свнлну, Намешта меку косу У осмеху умилну. С' неба се зачу гласак: „Камо ћем, добри брато?« Он одговори сретан: гАх, теби, теби, злато!" XIII. Пред његовом сликом. Ти ли си, добри друже? Ах, онда здрав још беше! . . , Гле, како с' ове очи На мене тужна смеше! И што га внше гледнм, Он с' смеши све то јаче . . . . Ти с' смешиш, друже, на ме А моје срце плаче .... XIV. Творцу. На твоју реч ће стати Светова справа цела. Ти умеш знака дати Од чудотворних дела. Премудар, прав у свему, А сва моћ у тебека Па што не даде њему Од смрти горке лека! . . . XV. Ох, свете!- • • Ох, свете, чудан свете, Не појмим бнће твоје! . . . Крај оног гроба, глете Ту седе младн двоје. Са плоче једне на њн Лубања кези зубе Шта ј' до тог њима стало Они се грле, л.убе! ....

XVI. Сан. Ја сневах као на дану: Кићени иду свати, Он проси девојану, Благослов даје мати. Ко да је рај у зори, Така је богодана! Свуда се песма ори: „Одби се вита грана !" XVII. Жељено миље. Осаму ти ми љубл,а, У мирној, светој гори, Сред луга, сред што дубља, Де извор тих жубори; Где цвате крин и руже, А тица изобиља Гле, самрт твоја горка, Тога ти даде миља! XVIII. Питање. Где санак сневаш, брате, То ј' свето мес/го за те: Ту први сунца зраци ДР В еће росно злате. Крај тебе славуј нева, Румене Цвате руже . .. 0 силном томе миљу, Знадеш ли штогод, друже? . . XIX. Трава. Ветарац тихо пирну, Тад замнриса трана .... Мирис ме овај дирну, Ко мис'о заборава: . . . Нестане л' света, људи, У дооу заборава: На гробовима туди, Ала ће нићн трава! . . . XX. Његова мајка и путник. Обол'о путник млади, Једва га нога носи . . . Пред њини стао врати, Од мајке милост просн. Мајка га гледа, гледа, Где сетно молит' заче .... Сети се свога чеда Па тако горко плаче! . . XXI. Творцу. Вогаља знадем седа, Што мучно штаком крочи; Оличена је беда: Без вида мутне очи. Он самрт само чека, Горке ти шаље сузе: Ти нећеш, творче, њега, Ти цветак мајци узе! . . . XXII. Занос мајчин. Поноћни бију сати, А олуј прозор тресе . . . Уморна стара мати Иза сна занесе се . . . Отвара сину врата, По мраку ноћном, густом А снн јој — авај туге! У гробљу лежи пустом! . . . XXIII. Материна брига. То риче бес оркана, То громе страшно бије, Ко јарост разуздана, Бујнца земљу рнје. Крај жишка мати плаче У кугу тужном своме: „Ах, како ј' сад у гробљу Несретном чеду моме!"