Србадија

221

ништа јчинити — шта више, дошао сам, да вас нешто замолим. Сгара га гледи па ћути, као да га није разумела. Херман мигли, глува је. Нагне јој се увету, па ће ноновиги своје речи. Стара Кути, на ћути. Можете ме усрећити за целог живота, а вас не стаје ништа. Ја знам, да ми ви можете казати оне три карте .... Херман уНути. ГроФИца као да је разу-

Чему бисте ту тајну за себе задржали, продужиће Херман. Ваља да за унуке? А шта ће њима те три карге? Та то су распикуће . . . . а ко не уме своје наследство да сачува, тај ће скончати у пукој сиротињи, не помогоше му ни сви редом ђаволи. А ето ја сам честит човек . . . ја знам шта је то новац . . . за мене не ће те гри карте отићи у ветар. Но, дакле? .... Ућути. Чека одговор а сав дркће. ГроФица а да би речи. Херман паде на колена.

та реците ми ту тајну! Помислите, срећа је једног човека у вашим рукама, помислите, ја ћу — а после мене моја деца и унучад сви ћемовам благосиљати успомену, палићемо вам воштаницу као каквој светитељци. Стара гроФица а да би једне беле. Херман ђипи. Матора вештице! вели, а шкргутну зуби, сад ћу ја тебе научити говорити Па трже малу пушку из шпага.

Херцег-Нови.

мела шта он хоће, па као да мисли, шта да му одговори. Та то је била само шала, рече већ један пут! Тако ми бога, шала је била. Нема ту шале, упаде јој љутито Херман у реч. Сетите се само Чаплицког. Њему сте припомогли, да дође до силног блага. ГроФИца као да се устрави. За један тренут прође јој цртама нека узбуђеност — онда паде у стару ћабласту непомичност. Хоћете ми рећи те три срећне карте, поче опет Херман. ГроФица ћути.

Тако вам љубави, тако вам њених сласти, тако вам прва гласка вашег првенчета и вашег тада радосна осмејка, тано вам људска осећаја, ако вам је икада срце узрујао, преклињем вас љубављу мужа и љубавника, вашим материнским срцем, тако вам свега, што вам је у животу свето — не одбијајте ми молбе, реците ми ту тајну! Можда је скопчана са каквим страшним грехом, можда и са губитком вечитог блаженства. Можда сте морали ђаволу душу продати? Видите, ви сте већ стари, не ћете више дуго живити. А ето ја примам све ваше грехе на себе . . . ја ћу сам за њих пред богом одговарати . .. Ох!

По гроФичиним цртама прелети опет силна узбуђеност. Глава јој задркта јаче он нређе, опружи руку као да отури оружје, онде се од једном сроза, па да се макне. Дечија посла! повака Херман, па је зграби за руку. Сад вас последњи пут питам, хоћете л' ми рећи оне три карте, или не? ГроФица не одговара — а Херман види, да је мртва. (Свршиће се.)