Србадија

Св. 11. СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку. 261

Мирамаре. (В. слику на стр. 173. у VIII. ев.) Мирамаре лепо је описао Владан 'Борђевић, пре иеких десет година, у својим „Путничким тдртама". Ми ево пушћамо њега, нека он говори: Беше лепо, топло ј.утро, као што само у питомом приморју бива. Полагано самкорачао по молу трстанског присганишта, скрстивши руке на прси, што ми се бурно надимаху од осећања, за која не знадох док несам море угледао... Очи су ми прелетале на све стране муњевитом брзином, хотећи да у једном тренугку схвате ту безграничну дивоту, ту величанствену позорницу. С обе стране мора уздиже се горостасна шума од кагарака и на њој трепеће пуно листића свакојаке боје. Слатки, умиљати поветарац лелуја те листиће, те заставе свију народа на свету, игра се с њима у свежем и бистром мајском зраку, рекао бих да их мами у далеку, недогледну пучину... По бродовима и паропловима, у баркама и на грдним убојницама ври необичан живот, необичан бар мени, што га данас први пут видех са свом његовом разновидношћу. За леђима ми је живахни Трст, са својим широким мермерли-улицама, по којима врви небројено света у најразличнијем оделу, са својим лепим црквама, у којима се разлевају побожне песме у правим божанским мелодијама, са својим корзом, тергестом и осталим особинама, са својим лепушкасгим Талијанкама, што свакоме пријатељски трче на су«рет да му назову Бога, и да му пруже ки гицу најмирисавијег приморског цвећа. А шта је преда мном? Шта се види чело •мора? Ја не знам да л су други, видевши први пут море, умели исказати шта су у тај мах осетили, али ја заиста не смем ни покушати. Кад сам га видео где се онако огромно ве.шчанствено, онако свечано љупко пружа далеко... далеко... чак до неба, прса ми се на један мут силно раширише да сместе у себи осећање, које је исто тако чисто као љубичасто приморско небо, исто тако без краја огромно као море, исто тако свето као миригави дах нролетњег цвећа што окађује овај храм... Очи ми са захвалношћу погледаше горе, да једном <узом захвале ономе, коме Његуш пева: — — Да у ове азурне просторе Које свјетлост твоја потопљава, Ђе се твоји разлежу громови, Т»е ти бдијеш над мном невидљиво, Ови клици и ови уздаси Твојом светом вјером оживљени Иду, траже од зв'језде до зв'језде Бога једног, да ми одговори, Од одзива опет ка одзиву, Ка гласови исто по нучини Ударају с свијета на свијет Докле гођ се код тебе одзову... Душе ми, један поглед на ту бескрајњу славу творчеву, кадар је улити срећу у срце свакоме човеку, ма како он очајнички туговао, кадар му је небеско-благим мелемом за тренутак извидати ране у срцу, ма како оне тешке биле, ма од како љутога оружја... Дуго сам занесен сгајао тако, наслонивши се на један мермерни сто, и гледајући укочено у азурне таласе јадранскога мора, што запљускиваху обалу, чисто гушећи се својим шуштањем, ка да причају о дивотама из далеких покрајина, крај којих су пролазили; гледајући небројене барчице шго на својим једрима лете по мору као тице морнарице. Бејах чисто и заборавио да сам на моло дошао да погражим какав чун, док ме један снажан глас пробуди из сањарија, запитавши ме чисто српски: — Заповедате ли, господине, давасмало возамо по мору?

вођ нам приповиђети, како је коиље скоро увјек узрок, ако коњ иосрне или коњаник с коња иадне. Копље је било добро оружје у вјешта коиљаиика прама старој пушци, невјешту коиљаникује готова сметња, а проти данашњем оружју нема важности.

падне у неред то, нам показују већ бојеви Молвица 1741, код Лицена 1813 и код Вошам и Шамиобер-а 1814, код Таиио Бичке 1849 и други, ђе још није било нн самокреса, а дакмоли озаднијех пушака. Што се тиче грађења и наоружања градова, то сам сасвијем на страни Путни-

Ја се овђе разликујем од Путника за то, јер он држи у оку борбу коњице с коњицон, а мени је у оку више борба коњице с пјешадијом или гоповма, како сам већ горе разложио, јер свак зна, да су остали родови оружја у боју више мање само иомоћници главног рода т. ј. пјешадије. Колпко је и најбоља коњица немоћна проти пјешадији док је ова у строју, а колнко је надмоћна проги оној што

ковој, па велим и ја: тешко Србији, кад јој се војска у Биоград заклони. Само мислим, да би се грађење оне множине градића на истоку могло приштеђети ОФанзитнијем продирањем једног одјељења у Бугарску, ко|е би имало уједно ту земљу инсургирати. (Свршиће се.)