Србадија

262

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Св. 11.

Преда мном је стајао морнар средњега узраста, са препланулим лицем, али живим српским очима, у своме живописно сложеном оделу. Он је чуо кад сам ја мало час говорно српски с мојим сапутником, па је помислио да Ке нам милије бити да нас воза Србин него ко други, у чему је, разуме се, погодио. За тили час; и ја с мојим другом седох на мекани миндерлучић у барци, којп је застрвен црвеном чохом па се отискосмо од обале. Натиа два Бокеља несу дуго возили, колико док изађосмо из пристаништа, па онда вргоше весла, а разапеше једро, јер је ветар баш оним нравцем дувао, куда смо ми намислили, а то је у Мирамаре. Барка је чисто летела мимо десну обалу трстанског залива, што је тако красно искићена пољским добарцима, кусно уређеним виноградима, и маслнновнм шумицама. Ми смо околиномтако занеги били, да смослабошто чули од беседе којом нас је возар разговарао, и акоје доста занимљиве ствари говорио, понајвише политичне о нама Србима. Али кад виде да ми баш не маримо толико за политичне расираве, обрнуса свим одругим стварима. Међу тим дође наша барка наспрам некакве тврдињице, с које вире топовска шдрела испод црно-жутих покривача, нанерена у пучину и на Трст. Возар нам је причао да има десетак таких градића по брежуљцима око Трста, а међу њима већина је сазидана 1848. године. Ветар је све снажније дувао, тако да смо у лету уједно и љуљушкали се на галасима, који почеше помало сбелом пеном запљускивати нашу барку, и ми се све више ирикучавасмо Мирамару; али пре него што стигнемо тамо, да у две речи кажем шта се зове тим именом. Од Трста за један сахат на чуну, а за четврт на железници, има једна стена што је повише од остале трстанске обале ушла у море, као неко мало полуострво. Пре пет година — причаше возар — није на гој стени нигде ниш га било, па се слабо на њу и ишло, и ако је прекрасан поглед сње; јер онда није било тога лепога друма крај обале, но га је тек после начинио „принцип Максим" кад је на оној стени саградио себи дворе и вртове око њих, иа је то место назвао „Мирамаре", што ће српски рећи толико као »поглед на море.« Али ето нас већ врло близу, на врх куле може се разпознати црни орао на мехиканској тробојци (зелено, црвено и бело), сад ћемо бити под самим дворовима. Они несу огромно сазидани, ни сувишним накитом претоварени, но просто али кусно, и лепо ограђени. Зграда је на три боја, на глагољ иоложена, и онде где оба крака састављају угао подиже се четверострана кула, на којој се вија мехиканска застава, као шго мало више рекох, и на њој је часоказ. Оба крака од двора гледају у море, један к истоку према истријанској обали, а други к југу на ону страну куда кажу ноноситу царицу морску, красне Млетке. Сваки крак има за се мали доксат, а обаимају заједно један коридор дуж целе мосрке стране. Док сам ја мислио како мора дивно бити са тих доксата гледати кад седа жарко приморско сунце пушгајући потоњу румен да дршће на азурним таласима, док ми се у души етварало тако рајско вече, стиже наша барка под кулу, и ту ми нешто особито поремети моје Фантастичне слике. На источној страни куле, баш исиод часовника, има у зиду издубљена улока, и у њој се види једна женска прилика од белога мермера, која ме чудно у срце дирну. На њој је дугачко калуђеричко рухо, набрано у много живописно-лених бора, које су тим леише, што се целим телом тако нодала к мору, да бн човек помислио е врло мало треба па да

падне... Треба само погледати у лице тој красној женској прилици, иа ће вам хладни мермер без речиисказати њен цео значај, пуноћу живота.. У положају главе, у очима, на усташцима што их је тако очајнички пружила нучини, у целоме је бићу исказано толико љупкости, толико смерног и срдачног преклињања, да ће се страховита бура свагда стишаги, како њу угледа, па ће море опет тихо шушкати, пролазећи и милујући стену, с које га она гледа .. Али не имадох кад нагледати се те лепе прилике, јер чун зађе иза угла, на коме је кула, па промицаше крај браника, што је озидан око малога мирамарског пристаништа. На крај браника, према мору обрнут, стоји красан сфинкс од мисиреког гранита (бЈспп), с једним грчким записом, који је под њим урезан у камен: Ларе'л<1бч. АН)Ј.оу. (Прошлост. Будућносг.) Сад бејасмо већ у пристаништу, и поневши се преко неколико мермерних басамака, прођемо поред два крилата лапа од бронзе што чувају стубе на обема странама, и нађосмо се на један пут у другом мору, у мору мириса. Ми смо у вртовима мирамарским. Ја сам тустао, па мислим каквнм речима да вам испричам оно, што се испричати не може, што никакав песник опевати не уме, што никакав живопис нацртати не може, што само осешиши ваља, па схватити?... Не могу се хвалити да сам много читао, видео, и чуо, али по ово мало знања од мало година могу рећи, да нигде несам нашао толико ириродне леиоте сакунљене, н тако дивно уређене као у вртовима мирамарским... Леио је погледати с Иванове ливаде тихо вече. Сунце се величанствено спушта иза поноситих срнских гора, али је ретко да је та вечерња румен са свим бистра, да је не мути ма какав облачак; па тако и срећа у твоме срцу, кад с те виснне иогледаш по нашој милој српској земљи, није са свим потпуна, јер на истоку ти је тамни Балкан, па ти се чини да кроз тихо вече чујеш како с њега непрестано долази боно јецање, очајничко приклињање твоје злосрећне браће... Чудан је, диван је источњачки булбул, са својим прижељкивањем у њсговим чаробним световима... Кадар ти је својим песмицама занети сва чула, па си пијан од мириса, сласти и мелодије; али тај је занос кратак, тај чаробни свет пролети као дуга на облаку што се нојавида за који тренутак протрепти у хиљаду најразличнијих цветова, на да се угаси... Узвшпена, чиста и све га осећања обузму човека кад стане пред какавбесмртни сгвор великих свегских генија... Укочено гледаш на маломе комаду платна читав свет, који те све живље пронзава шго га дуже гледаш. Радо би се отргао од њега али те ноге не слушају, тн си прикован, па гледаш како се тај свет креће, излази из оквира, па ти стаје пред душу са свом својом величанственошћу... Али док си ти тако срећан, док се тако ноносиш што је човек кадар створитн тако што узвишено, неки демон пришане ти: Онај игго је то створио, скапао је од глади у сред браће своје... Свуда ми је срећа не потнуна била, свуда ју је неки јад очемерио; али кад се попех на најузвишенији брежуљак мирамарског раја, па пустившн се на вољу океану каранФиљског мириса, погледах на море — заборавио сам сгве јаде, све жеље и наде, све планове, живео сам само за тренутак којисе зове садашњост... Па ох — како је благо срцу, кад се ма за тренутак ослободи тих наклених слика, што га из прошлости узастопце прате као његова сенка, н тих љутих крвопија, што се зову будућност, куле но ваздуху... Али хајдемо да прођемо кроз вртове. Ја не ћу описивати тога раја, јер и да сам у

њему проживео коју годину, Бог знада л' бих умео нацртатн његове диво ге, а камо ли што ми је бавл.ење тако измерено било, да сам само дватрн сахата смео дисати тим чистим, благим, слатким зраком. Само ћу вам помену ги што сам за тако крагко време оназити могао. Вртови су посађени као на неким стубама од брежуљачких група, које се од мора и од дворова подижу на више чак до железничке пруге и винограда, али су степени^ који воде с једног брежуљка на други, тако вешто извијени и цвегним лејама испреплетани, да човек и не опажа да се нење, на се чуди како му иоглед постаје све шири и шири. Вртови су одељени сеновитим ходницима, у којих су стубови обавијени самим ладолежо.м; а свуда, где се ходници укршгају, има по један хладњак, искнћен најразличнијим старинама, што их је „Новара« донела, обишавши цео свет. У свакоме хладњаку има у среди гн> који водоскок, са златним рибицама у мермерном коритупод њнм, и саклуиицама у наоколо за одмарање. У главним вртовима има много више кипова из грчке и римске митологије, растурених међу шуме од каранФпла, које су ограђене лејама најраздичнијег цвећа нз свију крајева света... У њпма нма и више водоскока н једно језерце, но коме плива неколико белих и црних лабудова. Стазице што воде кроз тај лавиринат од цвећа патосане су ситним мозаиком са свакојаким шарама, да се из далека чини е су стазе застрте стамболским сиџадетима. У средини једног повећег врта положен је на једном столу ћивот некакве мисирске мумије. Он је од метала, који је оксидисањем за толико векова добио са свим зелен цвет, а облик му је истоветно онаки као у оних малих кипова шго су Мисирци иолагали поред својих мртваца, да им чувају тело, док се душа врати са свога странствовања... Изгдеда дакле као дете у повоју, само шго су овде јероглиФИ место шепучова и шарених врпаца на нредњој страни повоја. Алн ко ће набројити све кипове и старине, што су разасуте но овим вртовима, ко ли ће их описати!... Старинару каквом можда се овај рај чини сто иута леиши... Ади какве су то развадине на оном брежуљку тамо? Како се тужно вије бршљан око полу срушених зидова!... Ја се упутих тамо, премишљајући какав ли је драг спомен свезан с том гомилом камења, кад је господар од дворова остави не дирнуту у сред својих красних вртова, и у томе стигох пред саму развадину, па стадох. Развадина није стара, она је начињена кад су и дворови сазидани, да се принцип са својом женом у њој 1Јогу моли... У тој је капелици исказала ведика лепа душа, која је све то тако уређивала, своје најтајније јаде... Колико узвишених и чистих осећања мора тај човек да има у свом срцу!... Развадина, која је, као ш го рекох, с поља обрасла у бршљан и ладолеж, представља собу, на којој немају врата, но је укдоњен цео онај зид, што је обрнут западу сунца. Унутра је цео таван, сва три зида и под, све је обрасло у само цвеће, тако да само остају сдободна два овна, једно на десном а једно на левом бочном зиду. На десном је окну насдикана Богородица, а на левом распеће Христово, али тако дивно, да се човеку чини да су слике живе, да несу бојама, но разноццветним зрацима начињене. Паи једнокандило висиставана, повелико, ади не одсребра или од злата, но од камена, пуно цвећа, које капедицу непрестано кади најсветијим мирисом.. 0, Бог не тражи сребра ни здата, којим бисмо ближње своје од глади могли спасти, њему је довољан чист тамјан ма из најпростијег суда, њемује довољно искрено кајање^ срдачна молитва...