Србадија

244

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Св. 11.

његова жена; ја одмах познам Музу — и сад ми би на један пут јасно, за што ме је Бабу1>ин к себи позвао: хтео ми је показати, да је он ипак своје постигао. Муза се знатно променула — како у дицу, тако и у гласу, па и самом њеном кретању; али пре свега ми упаде у очи преображај њених очију. Као златне бубице легиле су пређе овамо и онамо, те опаке али уједно и „дражесне" очи, које су све севале . . . Сад су гледале отворено, мирно и стално; црне зенице изгледале су као застрте, угашене. „ Ја сам укроћена, блага,добра постала/говорио је тај мирни умиљаги поглед. 'Го је исто изражавало и њено непрестано одано лако смешење, показивало је и њено скромно одело, једна мрка хаљина са белим цветиКима. Она сама приђе мени, па ме запита, да ли је познајем? — Очевидно није било ни најмање забуне у њено!И понашању: не да је бестидна ностала, или да је памтење изгубила, није, видело се, да је напустила сву сујету живота. Муза је много приповедала о милом умрлом, говорила је благим и хладнијем гласом, него пре. Он се најпосле скоро подегио, тако, да се као дете, са играчкама увесељавао. Али своју страст за стихове није изгубио и декламовао је још у последњим данима неколико редова из Русијаде; на против бојао се Пушкина као живе ватре. Ни његова оданост к Бабурину није попустила, још на самрти кад му се разум веК помрачио, ухватио га је за руку и шапутао му „Добротворе!" Још дознадох, да је Бабурин после московског догађаја своје место опет напустио и да је с једног краја Русије на други путовао. Имао је само једно приватно место у Нетрограду, но морао га је напустити, јер се заузимао за раденике иротив њихових госпадара. Непрестано смешење, које је лебдило на Музиним уснама, учини на мене скоро жалостан утисак;. то смешење је усавршавало онај утисак, који је њен муж на мене учинио. Тешко је било обојима борити се за свакидашњи хлеб, о томе није било сумње. Бабурин се само мало мешао у нашу забаву, изгледао је више забринут него смуКен очевидно га је нешто мучило. „Парамоне Семеонићу, ходите један час на поље", рече куварица, мромолившн главу кроз врата. лШга је ту?" запита он бојажљиво. „Молим, нужно је,"одговори она значајно и са нагласком. Бабурин се законча н изиђе из собе. Кад сам с Музом сам био, гледала ме је са свим другим лицем, на и неирестаног смешења на њеним уснама нестаде: Ја не знам, Петре ПетровиКу, шта ви о мени сад мислите, али мислим, да ће ге се још сећати, каква сам некад била .... поуздана само у себе, весела .... нрава веверица! така сам била; хгела сам уживаги живот. Сад вам могу казаги: кад сам пре била напуштена, бејах као изгубљена и чекала сам само да ме Бог узме к себи, или да сама узимам одважности, да мом животу учиним крај — гада сусретнем опет, као онда у Воронежу Парамона Семеонића — он ме избави по други пут! .... Ни једна зла реч не пређе преко његових усана, ни најмање пребацивање не чу од њега, ништа није искао од мене; — осеКала сам се недостојна њега! Али кад сам видела, како сам му мила била, како ме је љубио, како је без мене остарио, онда тек сватих моје будуКе дужности према њему , . . . тако постанем његова жена. И тако је остало." Она уКута; одани осмејак лебдио је опет на њеним уснама. „Да ли ми је овај живот мио, за то не питај," лежало је у том смешењу.

Разговор пређе сад на обичне ствари. Муза мије приноведала, да је Пунин за собом оставио једну мачку, која од његове смрги на тавану седи и мауче, као да га зове, и да су се сујеверни суседи јако уплашили били, што су судили, да је Пунинова душа прешла у мачку. гПарамон СемеониК изгледа узбуђен и забринут, шта му је?" запитам ја најпосле. „Јесте ли ви то веК примегили? -1 одговори Муза уздишуКи. „ Да је он својим старим убеђењима веран остао, го вам бар не требам казати .... Стање ствари, као што је данас, могло је то убеђење само још ојачати. (Муза се са свим другчије изражавала, него пређе у Москви, на говору јој се могло приметити, да је са уснехом много морала читати.) Али ја не знам, у колико вам се смем поверити, и како Ке те ви то примити . . . ." пОд куд слутите, да ми се не можеге поверити?" „Би сте у служби, јелте? државни сте чиновник?« гПа шта то смета?" „Ли сте но томе присталица владе!" Морао сам се у себи чудити Музиним млађаним назорима. „Што се мојих одношаја према влади тиче, која и не зна, да ме има на свету, о томе се можете са свим умирити. Свакако не Ку ваше новерење никако на зло употребити. Убеђења вашег мужа делим и ја у неколико више него што ви мислите." Муза махаше главом. „Да, па нека је баш тако, али овде стоје ствари друкчије: може бити, да Ке скоро доКи време, кад Ке Парамон СемеониК своја убеђења и делом показати морати. Дуго не могу више прикривена бити. Он има другова, које сад не сме више напустити . . . ." Муза на један пут прекине, као да је веК много казала. Њене последње речи ме исто тако зачудише, као што ме и уплашише. Јамачно ми се могло с лица читати. шта сам осеКао. Музаје то опазила. Већ сам приметио, да смо се 1849. године састали. Многи Ке се сеКати, каква је то немирна тешка година била, и каквнх је догађаја било у Петрограду 1849. године. Бабурнново понашање изгледало ми је још пређе чудновато; неколико пута се он са особитом огорченошКу и зловол,ом изразио о неким владиним корацима и високим личностима, и то ми је пало у очи. Он ме је на један пут запитао: „Но, јесте л' ви своје мужике ослободили? на што сам принуђен био одговорити му да нисам. „А ваша пстара" јемачно је веК умрла, јелте? Ј нитао је он даље. И то сам морао припознатн. „Да, да, вн нлемиКи сте, вели, сви једнаки, не дајете се поправити! приметиКе он за тим мрмљајуКи. У његовој соби висила је на најбол.ем месту слика чувеног слободоумног писца Белинскога; на столу лежала је једна свеска старе „Поларне авезде" од Бес/гујева. Бабурин је дуго изостао, а Муза је неколико пута забринуто погледала на врата. Најчосле не може да издржи у соби, него устане па изиђе на ноље. Скоро четврт сата нема их, онда се врате обоје натраг, као што се мени чинило, упрепашКени. Шта више, Муза јесва побледилаПошто ихнисамхтеоузнемиривати, наумим да одем, па баш кад сам се опраштао, отворе се врата од нобочне собе и помоли се једна глава, али не куваричина, него уплашено лице једног младог човека са разбарушеном дугачком косом „Ствари зло стоје, Бабурине, веома зло!" викао је он загушљивим гласом, али се одмах повуче награг, кад виде мене страног. Бабурин скочи и похита за њим. Ја стнснем Музи руку снашно и пријатељски и отидем са слутњом у срцу, да Ке се каква несреКа догодити.

гПа дођите сутра", шапутала ми је она забринуто. „За цело!" одговорим јој.

Сутра дан у јутру, лежао сам још у кревету, кад ми мој слуга предаде једно писмо; било је од Музе. Она ми је писала: „ Пошшопани госаодине Иетре НешровиКу ! Парамона СемеониКа су ноКас жандари уапсили и одвели га у град или на какво друго место у затвор, нису ми хтели казати куда. Све наше папире су преметали, неке запечатили и понели са собом, тако исто и књиге и нисма. Говори се, да је у вароши много људи затворено. Шта ја осеКам, можете себи лако представити. СреКа, те Никандер ВавилиК то није доживео! Он се у добро време успокојио. Дајте ми савета, шта да чиним. За себе саму се не бојим ја од глади не Ку умрети, али помисао на Парамона СемеониКа не да ми мира. Дођите, молнм вас, ако се не бојите посеКавати људе у мом ноложају. На услузи ваша 31уза Набуринова". По сахата носле тога био сам веК код Музе. Кад ме је видела, пружила ми је руке на сусрет и ма да није ни речи рекла, видела јој се најживља захвалност на лицу. Имала је јучерашњу мрку хаљнну са белнм цветиКима. Из свега се видело, да није легала и да целу ноК није снавала. Очи су јој биле црвене од неспавања, не од суза. Није плакала; за то није имала времена. Хтела је радити, санесреКом, која јује десила, борити се: стара, одважна, самовол>на Муза опет се пробудила у њој. Није имала времена нн на судбину да се тужи, стегла срце, а овамо хоКе да јој препукне; ни на шта није даље мислила, него како би се могло и шта би ваљало чинити, да се Бабурину његов тешки удес олакша. Хтела је одмах иКи, молити . . . Али куда? Кога да моли? Шта да иште? 'Го је хгела од мене да дозна, у том да јој дадем савета. Ја самјој пре свега саве говао, . . . . да се сгрпи У први мах нијесе нишгамогло чинити, него чекати, и, но могуКству, распитивати. Сад, кад је ствар тек у почетку била, кад се испитивала, одлучно поступати, било би немогуКно, свако пренаглење могло би само шкодити. Па и да сам имао и много веКег уплива, веКег значаја, него што је то у истини био случај, не бн било паметно, још сад се успеху надати. Шта сам могао ја незнатни чиновник израдити? А и она сама није имала баш никакве протекције. Није мн лако било њој то растумачити, али је најпосле појмила моје разлоге, појмила је, да јој нисам то из себичних побуда световао, да би такав нерасудан корак био без успеха, шта више, опасан. „Али реците ми, Музо Павловна", рекох ја, кад је најпосле села, јер до сад је све стајала, као да је била у приправности, да сваки час полеги Бабурину у помоК, „али реците ми, како је Парамон СемеониК у својим годинама у гаку ствар запао, у коју су, ја сам о томе уверен, само млади неискусни дечаци, као онај што је јуче дошао амо да вас ономене, умешани?" „Ти су млади људи — наши пријатељи!" повиче Муза, а очи су јој се светлиле и севале, као у некадашњим временима. Изгледалаје, каода је обузело некодивље осеКање, што се не да задржати'. у том тренутку морао сам опет мислнти на тарховљеву изреку: „тип најновије школе." Кад се политичних убеђења гиче, не долазе у обзир године! „Нашн пријагељи" рекла је о тим жутокљунцима, па је особито те обе речи на-