Србадија

Св. 11.

СРБАДИЈА, илуетрован лист за забаву и поуку.

243

У Москви беше тада нека дружина богатих картароша, а на челу им славни Чекаљински, што се цедог свог века само картао, па већ добио толике милијуне. По гогову је вазда добијао, а кад би губио, плаћао је у сребру. Његова величанствена палата, особита кухиња, а уз то његова пријетност задобише му силесију и кијамет пријагеља и пуно уважења. Тај Чекаљински дође у Петроград, на за часак све се јагмише млади људи око њега, па би се радије проводили при карги но на игранци, боље би им се допадала узбуђеност при Фара-у, него ли ашиковање имиловање. Нарумов доведе Хермана Чекаљинском. Прођу читав ред соба. Свуда најпредусретљивије слуге и читаво чудо и покор гостију. 'Бенерали и тајни саветници картају се виста. Млади се људи прућили по миндерлуцима, па једу сладоледа ил' пију дугу лулу. .V главној дворани седи домаћин са једно двадесет карташа за неким дугим столом, па даје банку. То ти је човек својих шездесег година, нежних, племенитих црта, сед као овца. Из његовог пуног, свежег лица вири сама радост н доброта, а очи му се вазда светле у неком пријетном осмеху. Кад ће га Нарумов упознати са Херманом, Чекаљински се рукује сњим, добро му — вели — дошао, па дели даље карге, Партија траје нешто дуго, преко тридесет карата је заузето. Кад год би Чекаљински избацио, увек би мало застао, неће ли који од добитника мегнути још више на карту, онда би платио, па би свако пограживање најучтивије саслушао. Једва се једном сврши и та иартија. Чекаљински меша на ново карге. Ала молим вас, допустите ми, да узмем једну карту, рећиће Херман прегнувши се преко неког дебељка, који је заузео један читав крај од стола. Чекаљински се насмеши, па му се поклони у знак, да му је право, а Нарумов честита Херману, што је напустио своју сгару навику да се никад не карта. \а! вели Херман, написав један број карти на леђа. Колико ? запитаће 1 пбанкје" жмиркајући очима. Извините, молим вас; знате, слаба сам вида. Четрдесет и седам хиљада рубаља, одговори Херман. Ту се све главе поиздигоше, ева се уста разглавише, а све очи блеје у Хермана. Та овај је сврнуо памећу, помисли Нарумов. Извините, што вас морам опоменути, рећиће Чекаљински са својим вечитим осмехом, метнули сте мало одвише. Нрви се пут овде не меће никад више на карту од две ста седамдесет и пет рубаља. Тако? Дакле не пристајете на мој улог. Чекаљински се поклони, пристаје. Још бих вас само учинио пажљивим на го, да, и ако сам сигуран са својим пријатељима, ја опет кад се картам хоћу увек готове новце. Уверен сам да ваша реч вреди колико и злато, али, знате, у интересу карташког реда био бих вам веома захвалан, кад бисте одмах положили свој улог. Херман извади неко иисмено из џепа, па га даде Чекаљинском. Овај га летимице прегледи па га метне на Херманову карту. Сад узе делити. Десно паде десетица лево тројка. Добио сам! повика Херман па покаже евоју карту. У дворани настаде жагор; свако се чуду чуди. Банкјерове се обрве за тренут скупнше, ал' за тим се већ ка' обично смешио. Да л' да вас исплатим? загштаће. Буд'те тако добри, одговори Херман. Чекаљински извади новац нз буђелара па илати. Херман гури паре у џеп, напусти карташки сто, иопије чашу лимонаде па оде

дома. Нарумов не зна о свему шта да мислиСутра дан у вече ево опет Хормана код Че. каљинског. Чекаљински опег даје банку. Сад се карташи већ пожурили да и Херману начине места. Чекаљински га поздрави учтиво се осмејкујући. Херман пречека, док се сврши та партија, онда узме једну каргу па метне на њу и својих четрдесет и седам хиљада рубаља и сву јучерању добит. Чекаљински дели. Десно паде дољњак, лево седмица. Херман покаже своуЈ седмицу. А! а! зачу се са свију страна, Види се да је Чекаљинском некако хладно око срца. Извади деведесет и четир хиљаде рубаља па их даде Херману, који их са највећом хладнокрвношћу узе, устаде па оде. Сутра дан у обично време ево га опег Чекаљинском. Сви су већ исгледалина њ. г Бенерали и тајни саветници напустили свој вист само да виде ту необичну игру. Млади ОФицири оставили миндерлуке, сви укућани све се гурају у дворану, сви око Хермана. Па шга више и они што се картаху Рћагао, и они бацили карте па нестрпељиво упрли очи у Хермана. Херман седе за сто, а бледи Чекаљински са вечитим осмејком на уснама спрема се, да се самцит са Херманом карта. Сваки узме нове карте, Чекаљински меша, Херман дигне, узме једну карту па метне на њу сав новац. Изгледа као да се ники мајдан дели. У свој дворани нико да се мрдне. Чекаљински дели, руке му дркћу. Десно паде горњак, лево кец. Кец мора добити, вели Херман, па преврне своју карту. Ваш је горњак изгубио, одговори Чекаљински са највећом учтивошћу. Херман се укочио. Место кеца лежи пред њим Пдие Вате (зелени горњак). Не може својим очима да верује .... не може да појми, како се могао тако помеети. Ту му дође као да пик-дама на њега подсмешљиво жмирка, па нека наличност све му боље пуца пред очима. Проклета вештица! урлао је Херман. ЧекаЛ )Ински згрне добивене паре. Херман седи још неко време као убијен. Кад устаде од стола, почешесви гласанразговор. Богме је тај лудо дрзак! рећиће карташи. Чекаљински промеша, па се каргају даље. Херман је у лудој кући. Он је бр. 17 у обуковској лудници, ништа не одговара већ све једнако виче: Тројка- седмици- кец\ Тројка-седмица-кец ! Лизавета Ивановна добила красног мужића, сина гроФичиног настојатеља. Чиновник је, има леп приход. Лизавета Ивановна узела неку ро!>аку под своје. Томски постао коњаничка капетан. Оженио се с кнегињом Павлином.

ПУНИН И БАБУРИН. Од ИВАНА ТУРГЕЊЕВА. (Свршетак.) III. (1849.) _е седам — двадесет пуних година прођоше; ја сам насгупио већ тридесет другу годину. Мајка ми већ одавна умрла; сад сам служио као државни чиноцник у министарству унутрашњих послова. Тархова ми већ одавно очи не видоше, сту^ пио је у био војску негде у нравицији. Нашли смо се неколико пута као стари пријатељи, па се лепо поздрависмо, али стара времена не спомињасмо. Кад сам I

се други пут с њим нашао био је колико се сећам, већ ожењен. Једног летњег дана идем ја улицои проклињући ту службу, шго ме још задржава у Петрограду иуњеговој прашини и несносној врућини. Нека пратња препречи ми пут. Само једна стара мртвачка кола, која се по неравној калдрми овамо онамо љуљасају, а на њима један еиротињски дрвени сандук, до пола само са црном исцепаном чохом покривен. Нека седа старииа иде самцнт за колима. Ја га погледим .... лице ми се чини познато . . . . и он управи евоје очи на мене .... „;)е име Бога! та го је Бабурин!" Скинем шешир, приступим ближе, јавим му се — иа пођох с њим за мртвацем. „Кога то пратите," запитам ја. „Никандера Вавилића Пунина," одговори он. Ја сам истина слутио, да ће он то име изрећи, али сам се инак радовао, што ме је чудноват случај баш овим путем навео, да укажем последњу част мом старом учи•гељу .... „Смем ли с вама ићи, Парамоне Семеонићу?" „За цело . , . . ја га сам пратим, сад ће нас двоје биги.« Дуже од једног сата, трајао је наш жалоени ход. Мој садрут иде мирно, а да је очи подигао, или уста отворио! Од кад сам га последњи пут видио, са свим се постарчио, сабрано мрко лице одвећ му одудара од седе косе. Трагови тешког брижног живота виде му се на читавом телу. Нужда и сиротиња су га више изнурили него „зуб времена«. Кад је све било свршено, кад је све, што се некад Пунин звало, за навек у хладној влаашој у најпунијем смислу речи влажној, млакавој земљи смоленског гробља лежало, стајао је Бабурин још неколико тренутака спуштене главе пред новим брежуљком, онда окрене к мени своје опрљено старо лице са тврдим, строгим цртама, захвали ми мргодно на пратњи и хтеде се удалиги; ја га задржим. „Где станујете, Парамоне Семеонићу? Хоћете л' ми допустити, да вас посетим? Ја заиста нисам знао, да ви у Потрограду станујете. Могли би се сегити старих времена; о милим умрлим коју проговорити? Бабурин се је мало заустезао, пре него што је одговорио: „Већ три године станујем у Пегрограду, али скоро на крају вароши. Но ако збиља желите да ме посетите, онда дођите. Он ми даде своју адресу. »Дођите у вече; у вече ћете нас свагда наћи код куће . . . . обоје!" „Обоје? „Да, ја сам ожењен. Мојој жени је данас мало позлило, па за то није могла умрлога испратити. У осталом доста је, кад и један ту празну Формалност, ту излишну церемонију испуни. Ко ли на тако шта верује?" Ја се у иеколико зачудим тим последњим речима Бабуриновим, али не рекох ништа, узех једног кочијаша и понудим Бабурина, да га одвезем кући; но Он одби моју понуду и оде нешице.

Још тог истог дана одох, у вече, к њему. Пу тем сам мислио на Пунина и на давно прошло прво време младосги, кад сам се на онако оригиналан начин с њим упознао; сад је за њега нрошла свака шала! Бабурин је становао у вибуршком крају, у једној кућици, која ме је живо подсећала на његово гњездашце у Москви; ово у Петрограду чинило ми се још сиромашније. Кад сам ступио у собу, седео је он на столици у једном углу; обе руке преко колена; једна догорела лојана свећаосветљавала је тамно његову спуштену белу главу. Кад је чуо шум мојих корака, тргнуо се, али ме је љубазније поздравио, него што сам очекивао. Одмах за тим у!>е и