Србадија

СРБА.ДИЈА . ИЛУСТРОВАН ЛИСТ ЗА ЗАБАВУ И ПОУКУ.

игра и пјева, и на све страие иушке пуцају и гусле ударају. Осим чаровања што је народ о божићу, као неко вјеровање присвоио, измислио је и ммого друго којешта, као н. п. пословице: божнћ је божић, а пециво му је брат; а пјесницу: 0 Божићу брате! Написмо се на те, И шест дана по те, Ма не као на те. А приповиједка <Ј ) како су се сусрели божић и васкреееније, па божић био сит и пјан, те му васкресеније назове кротко — али иронично —: помоз Бог манитове! а божић њему: Бог ти добро дао ручку без вечереР. Друга опет у истој књизи, како су се на бајрам турски сусрела турска и ришћанска ђеца, па први рекли последњој: Хе влашчади! видите ли што је наш барјам? више он вриједи, но сви ваши свеци у години*. ђеца им ришћанска одговоре: Богме наш божић један, више ваља но обадва ваша бајрама/ а турска ђеца навале на њи камењима говорећи: <( ко вас за божић пита? власи од влахиња! то и ми знамо. 8 Вук пок. описао је божићње обичаједоста обширно, а најљепше Владика црногорски казао ***) кроз уста игумана Стевана: Нсма праве славе без божића! Славио сам божић у Витлејем Славио га у Атонску гору Славио га у свето Кијево Ал је ова слава одвојила, Са простотом и са веселошћу, и т. д. Но будући да моја намјера није, да у овој књизи описујем обичаје, но само о њеном наслову, зато ево они, који се о божићу чарују. нашега ово исто живи, увјерава нае пок. Вук у његовој књизи „Живот и обичаји народа српскога,, (штампана у Бечу године 1867) као и владика црногорски узмимоград потврдио на много мјеста у своме Горском вијенцу. Ово народне басновјерје не би право било сиатрати по натпису књиге, и на нрви мах дати своју пресуду приђе него књигу проучи, јер ће у њој наћи такови ствари, да се многе могу успоредити грчкој митологији, с том само разликом, да наш прости народ није знао нађести право своје име, као што су Славјани Сујевјерије, Римљани бирегвННо, а Њемци АћегдДачће, него је на три дијела испрекидао, т. ј. врачање, слутња и бајање, и ја сам на основу овог разгранао на толико дјело, на како сам најбоље знао, и пред сваком поглавитом ствари нешто, у име предговора, доказао. Мислим да ми нико не може одрећи, да нема сујевјерија и по другим туђим народима, ако не овака и оволико као у нашему, и да се кроз сва три напоменута нросвештена парода и данас по нешто не пов У к УЈ е ) не говорим о људма изображеним, а ма о женском сполу ; као н. п, по Боки которској има три дијела народа, који у сујевјерје не вјерује, али по селима свуда постоји као неки женски законик, и нема те мајке која — дај буди половицу сујевјерија налазећа се у овој књизи — незна и непамти, као код нас савршени љекари, зато, што прости народ нити је кад имао, нити данас има љекара, осим ђекојег видара рана, самоучне емпирике. Дужан сам опоменути читаоце на сљедеће: а) да ова сујевјерија сматрају се као домаћи љекови, која прелазе с'мајака на шћери, као неки аманет; б) и да сва врачања која се односе малој ђеци у колијевкама, раде се само мушкој, а никад женској, зато што народ вели, да у сваку женску главу има (као и у мачку) седам душа, па да јој не могу тако ласно као мушкоме наудити. V Требињу, о ђурђеву дне 1871. В. В. *) Моје народне приповиједке под број 105. на страни 46. ** Живот и обичаји народа срнскога, на страпи 34. ***) Горски вијенац, на страни 101.

1. Домаћин кад сијече бадњак, треба да га вазда сијече прије но гране сунце, а кад помоли, он се спрам сунца прекрсти и да рече: Сунце на исток, а јаки Бог иа помоћ, па онда преметне преко рамена бадњак и носи га кући. Кад га прислопи пред кућња врата, пошто уљезе у кућу, назове свој чељади: Добро јутро ђецо! иа здравље вам бадњи дан, а на весеље весељак* т. ј. бадњак. 2. Пошто се бадњак на ватру, у вече, паложи, не смије га никаква женска рука такнути у кући, пити уљести који у кући из комшилука, па ни нико мушки прије полазника, да не би изкобила мушке. 3. Па божић у зору најстарија ђевојка у кући отиде на воду, па води честита божић и поспе је су мало жита — обично јечмом или шеницом — наточи суд воде, од које

не смије нико да пије, прије кућњег домаћина, па после с оном водом замијеси чесницу. 4. Она ђевојка, која је била на божић на воду, па да би се оне године удала, домаћин оне куће кад скине пециво с 1 ражња, гони је из куће с 1 ражњем говорећи јој: Иелаз' већ из куће вријеме ти је! ове године славила божић у род, а до године у свој дом, да Бог да! 5. За три дана о божићу (Божић, Божи дан и Шћепањ дан) не ваља помести кућу, да се не би помела срећа и напредак оне куће. 6. Од божићне сламе (која се на уставке Васиљева дне са свим диже) употребљује се а) посипље се од ње по вртима, уљаницима, торовима, по њивама, да оне. године све добро и нанредно буде; в) воћке које нијесу родне како би требало, обаспу их

с оном сламом при корјену, па узме домаћнн сјекиру и замахне као да ће је пошјећи, а жеиа му завиче: не сијеци родиће!, г) домаћица метне оно сламе свуда по нањегама и кошима, ђе јој кокошке носе јаја, да би јој оне године боље носиле и пилад легле; г) баци пред кокошкама једну шаку сламе, па по њој поспе мало јечма или овса, и кад кокошке навале зобати, она им рече: како ми у једно у моју кућу сад зобале, тако ми сву годину заједно и носиле. 7. Народ каже да се на божић не могу вериге (комостре) згријати, као што могу преко све године. *) 8. На божић гледа домаћица с' које ће стране први навјешени котао узаврети. Ако узаври од истока, каже, да ће оне године сваки напредак у кући бити, а ако од запада узавре, бити ће назадак; ако узаври од југа, каже, бити ће оно љето кишљиво, а ако од шјевера, бити ћа зими страшни вјетрови и големи сњегови. 9. Рогове од брава, који се закољу о божићу за пециво, спреме, те једног домаћин забоде у највишу њиву, а другога у ливаду, да би им обје опе године добро илодом уродпле. 10. Жене (у Боки и по Приморју) посипљу шјеме од свилени буба оним пепелом, у кому се пекла божићња чесница, да им изађе онолико буба, колико је пепела по њима просула. 11. Ако домаћин има губава брава, болесна коња или говече од некакве болести, коју он не може излијечити, стуче у прах угљена од бадњака те живинчад свуда по прегибима намаже, а кад што маже говори: онај ко те хранио онај те и излијечио/ 12. Чобан, да му не би курјаци оне године клали стоку, не гони је на божић у гору да пасе, него јој проспе по тору толико сијена или сламе, колико им је доста за они дан, а пошто им сијено проспе, изиђе из тора и преко стоке изметне пушку говорећи: колико зрно од дома, толико курјак од тора. 13. На божић неће нико никога ни покарати у кући, а камо ли ударити, нити смије ико они дан наљутити се, или плакати, јер иначе веле, — да би сву ону годину био немнр и нека зловоља у кући. 14. ђевојке, које немају густу но риједку косу, ставе у очи бижића испод главе руно вуне од црне овце, и за три ноћи за особ на њему спава, да би јој онако коса црна и густа била. 15. Полазпик кад притиче бадњаке, удара један о другоме, да из њи искачу варнице, па све говори: оволико у нашега домаћина пара, оваца, коза, волова и крава, коња и свакога берићета, а мушкије глава највише. 16. Народ се радује кад је на божнћ снијег и киша, а на |^рђев дап кад је ведро, зато, гато мисле да ћ(}<ш!Ргодина родна бити, *) Овђе имају право. зато, што на болшћ од кад сване, па док се умрачи, никад се котао с' ватре не скида, јер се вазда у њему по нешто они дан вари.

Слике из Старе Србије: СРПКИЊА МУХАМЕДАНСКЕ ВЕРЕ.