Србадија

СРБАДИЈА , ИЛУСТРОВАН Ј1ИСТ ЗА ЗАБАВУ И ПОУКУ.

2

га пута метну столицу пред дућан, на дотркиу само давас види п омилује. Увек васје вечером уљуљивао, док сам ја вечеру приправљала. Кад се које од вас ноћу занлаче, пре мене је скакао из постеље и не би ме дирао, док ме ваша дрека не пробуди. Чешће сам га за то корила, али не могаше уставити своје добро срце. А кад вас недељом купах, онда ми је већ бивао досадан. Или му је вода сувише врела ил 1 сувише хладна. Иа ни да се макне од корита, него пиљи у вас као у икону. Ти Стамене био си живахан. Шта си га нута свега изполивао бијући облим ручмцама по заталасаној води. Он би тада смешећи се говорио: (< Хоће богме делија Стаменко. Тај ће бити Турке ко господар Луко.* А теби је кћери тада говорио: <; Моја Стамепчица биће лепа девојчица; бабо ће је научиги књизи, обући јој чоху и ђезију, наназати три ниске дуката, да се знаде чијеје чељаде!* Ја сам увек говорила: ако дадне Бог. Е тако је хтео он, али Господ другчије наредц. Покојник је био вредан раденик, и ја нисам била вам полења. Никад кућом не бејах постидна, а њему помагах где год зпадох и умедох. Он је шио и вез'о либаде, фистане и јелеке, а ја ших му памуклије и антерије. Још се родне десише године. Храна се је многа извозила. Сељаци се махом оновчише. Кренуше пазари, каквих давно није било у нашим крајевима. Лако онда беше подићи се устаоцу и штедљивцу. Наша се радња брзо отрже. Не прођоше ни две године, а ми отворисмо још један дућанац у улици преко моста. Узесмо пеколко момака; шише и певаше цео дан и до неко доба ноћи. А кад седасмо за софру, Боже мој, чисто се милило појести залогај у онакој радној дружини. Кухала сам све најлепша јела, а не жалих зацвркпути машћу, што се више могло. Имађасмо вина по две по три бачве, а ракије и старе и љуте. Који момак једном стаде у службу код нас, тај нас више није радо остаљао. Јер, дечице моја, има доста света без срца и душе. Не мари ти за млађе своје колико за псе. Али знајте, да још нико није ирокопсао, који је тврдичио према својим млађрт. Господ ником дужан не остаје. Да није још његове правде, шта би било од вајнога света? Ми смо имали доста пријатеља и знанаца. Сви се радоваху нашем напретку, а сељаци, старе муштерије, још радије долазаху у нашу продавпицу. 0 јесени слали смо момка по вересију, али Боже сахрани, да смо силом изнудили наплату онде, где видесмо да се за тад нема и не може. С тога сељаци и волеше назарити код нас, но у нашега комшије Перка. 'Га ви сте га познавали, јер је скоро умрво. Беше човек непогодан и чангризало, да се једва подносити могао. Ако је од кога имао што примати, онда тешко га си јадпоме дужнику. Пре времена кињи ће га тражбином, а не плати ли на уречен дан, таки лети суду, па се тужи, терај, док јадном сељаку не оде и кућа над главом. Сељаци су тада били боље платише, реч је више вредила од данашњег писмена, а суда су се клонили као живе жераваце. За то брзо омрзнуше Перка, на један по један сврнуше код нас. И кога једном послужисмо нашом робом, тај више ни завирио није у Перков дућан. Перка беше врло оштра зверка.

Добро је он провидео, ко одујмп његове пазаре. Али је био и лукав. Гледао је свакојако да подвали нашој радња. Прпоче лагати сељаке, да је у нас све скупо и криво измерено. Кад то не иоможе, он ноче шуроватн са момцима нашим. Момака има вредних и честитих, али их има и дволичпих и свакојаких. Та није ни чуда, колко господара мора да промени, док се на доброга намери. Од доброга добро науче, али се и од р^авога нонешто злога ирилепи. Тако један од највреднијих наших момака остави нас у иајнезгодније доба. Будала се дала навести лукавим лагалом. Мишљаше нам тиме наудитн, али се брзо увери, да ни у Перковој кући не ничу златна брда. И доиста се брзо покаја. Понудп се да се опет врати, али га хладно одбисмо. И ја и отац вам јако презирасмо људе личинаре. Ми ненрестано у напредак, а Перко на мањак. Тогаје још већма дражнло лукава п пијана. Да, ито вам заборавих рећи, да је комшија Перко радо пио и беспосличио по кафанама. Набије фес на обрве, стави руке на зад испод ћурчета, намршти се као јесење небо, па по десет пута иа дан проћи ће тамо амо испред нашега дућана. Лукаво нас ногледи испод обрва, окрено се по том на другу страну, ракпе и пљуне иа пашу калдрму. Ако је случајно на путу буренце са клинцима, или гвожђарија или дрвеиарија, као што је то обично у пазарне дане, шорнуће крвничкн и ако му баш није ка путу. А кад смо ми пролазили мимо њ и ноздрављали га, никада нам није Бога прнхватао. Но колпко нас Перко избегаваше, опет се је радовао свакој прилици, кад би могао заподрети свађу. Што је давно ?келео то је и постигао. Ви знате, децо, онај прозорчић у нашуј кухињи што је баш под штукатором. Још кад је ова кућа грађена, уговорено је пе знам како с нре|ашњим господаром Перкове куће, да се тај прозорчић може отворити, али по високо, као што је, да не би млађи час по зјали у комшијску авлију, јер сваки, знате, хође да је у својој кући слободан. Устанемо ми једно јутро, а кад уђосмо у кухињу, а у њој пуно помрчине. Зачудисмо се, на гледну смо у нрозор. Али јест, наш добри комшија на зло поранио, иа грдним клинцима прековао дебеледаске преко прозора, па још нх с иоља лепом нревукао, да како светлост не би пробила. Е то се већ не могаше нодносити. Покојни отац докопа секиру да одбије даске, али ја га уздржа. <( Не, ие, рекох му, ти то ниси приковао, па не смеш ни отковати?* <( Али то тако не може остати! 8 (< И то је истина. Само ко је приковао, онај нека и откује/ <( Али ја с њим нећу да имам иосла/ <; А ти јави кмету, па он зиаде шта му чинити ваља/ Он остави секиру и оде у онштину. Кнез Милојко дође са још два стражара, заповеди, те се даске скинуше с кухињског прозора. То разјари и онако осионог Перка, па ста викати и претити, Боже мој, као да је из њега ђаво зииарао. Е не памтим да сам до данас чула онаку ругу и псовку. Онда сам, децо, видела, да је човек, кад застрани, још гори од звера. Али нека би се затрло семе

св. 1.

таким људма на земљи, и молим се Богу и богородици, да вас сахраии од овакпх несретника у свима данима вашега живота. Нека би било и за вас ово што сам претрнила. <( Е не ћеш тако комшија, не, заче Перко и по подне, кад мншља смо, е се већ стишао. Не дам се ја тако лако ућуткати. Заврнућу ја шију и теби и оном матороме кнезу. Дошла браћа па откивају, а ни номоз 1 Бог Перко. Не био који сам, ако вам се српскн не осветим. А ии сам ја баш ни така мућурла, као што мислите. Е хеј, знам јашто ви и пе знате. Не уклањам се ја тако лако с мегдана. Скоро ће се ломити слепи мншн моји, зпам ја што ви и ие знате. Гледај ти молнм те, с ким су они нашли да гоие ината. Е нс дам се ја, море, не дам;ишлисмо и ми у те ваше школе; зиамо ми све ваше мајсторије. Ал 1 чекајте, зечји синови, скупо ће вас стати ова прича Перкова. Е хеј, знам ја што ви п не знате, глупа божја сточпцеР И још би бпо зииарао, да га не ућугка његова жена патница. Бејаше добра душа, али је дошла била као сухо дрво подносећи ц ућуткавајући сурову нарав свога иечовека. Кад смо те вечери били на само у соби, запитам покојпика: (< А чу ли ти Миле, шта оиај рђаковић рече ? х (( Иесећам се, 5> одговори ми равподушно. (( И још три пут, ие један пут. Зар ти пе паде у очи како у три маха викну: знам ја, што ви ц ие знатеР (( Могаојеи сто пута викиути. Зна пијана глава шта му се сјезика котрља.* (( Јок јок, он ие беше пијан ка обично. Добро лисац зпаде што је говорио. Бећ чу ли ме Миле, наш комшија је нешто пањушио ? >} (( Не знам као шта ? }> ( ,Шта му било, али се пешто кува/ (< Тамо о његову главу/ «0 чију му драго; али се добро узми на ум! Јеси л 1 ми ту не довно и сам говорио, да се нешто спрема. Сећаш ли се да си ми говорио, како су успролетали неки људи из нрека, на иеки Подриици и Ваљевци. Било што му драго, чувај се добро и буди на опрезу. Пази и куд идеш и шта говориш?^ <( Хајде не цвркући плашљива голубице моја, рече ми ваш отац, на ућута и ириметих како сеЛзамислио. Ја се у тој мах склоиих да му не будем досадна. Ти се Стаменка баш тада стаде мешкољити у колевци и ја приђох да те подојим/ II. Боже мој, колико је то себе годииа, а све ми је још тако живо пред очима, ово, што вам приповедам, као даје, децо, јуче било. Као сад да гледим пред собом оне црне и несретне дане. Беше то 1845 године. Освануо ведар и топал дан у петак 22 септембра. Врапци весело цвркутаху на нашој гуњи пред чардаком, суице по више одскочило. Могао је бити већ осми сахат, кад се сиђох на кладенац да налијем суде. У који мах ја домаших ведро, у тај пар учини ми се, као да чух пуцањ. Стадох да боље чујем, али се ништа више не чујаше. Узех суде и ио|ох у кућу. Узгред наберем цвећа у баштици и уденух у косу. Баш отворих уста да певушим као обично, а тек у један пут осуше се пушке: кра, кра, кра. Толпко се тргох,