Србадија

СВ. 1-

србадија , илустрован лист за забаву и поуку.

3

да ми се из десне руке окиде суд и прште на комаде о камеии кућни праг. И ако бејах нрестрављена, опет ми се туга као хладпа гуја сави око срца. Да се разбије баш у тај кобњи мах, ништа мп се не допаде. II данас свет верује доста у врачбине, а онда је тога још више било. Оставих суд на своје иесто, па брзо потрчах на прозор, да видим шта се то збива на улици. Кад тамо, а свет затвара дућапе, па неки снуждено одлазе кућама, а други тамо ка конаку. Коначка капија отворена, а у њој се чује нека вика, граја. Свет срља унутра, а на махове пушке прлпуцкују. «Шта ли је то тамо, чича?* занитах Оетојус Камичка, који се кући журно враћаше. (< Ето шта је, Видо, зло да не може горе." <( А по Богу шта је? }> (< Шта је да је, није добро. Бог зна какве ћејош бити несреће. Притвори прозор, па чувај н себе и децу. Дао би Богдане буде горих јада.* (( А где је мој Миле? }> (( У коначкој авлији.® (< А шта ће он тамо ? а (< П сам му се чудим. Боље би му било, да гледа тебе и ту децу, него да се врзма око оног пакленога гњезда. Брзо пошљи по њега, јер се доцније може ђаво излећи. Не исправи он криве Дрине. Своја је глава најпреча. С Богом, одмах пошљи, те га вући зови! С БогомР То рекав чича Остоја управи се горе ка Камичку. Вас се двоје бесте таман пробудили. Посадим васобоје доле па ћилим, притворим капке на прозорима, па вас онда забравих. Новежем се шамијом и брзо обучем други фистан, па одем по Мила. Погледах у коначку авлију, али га већ тамо не беше. Но имадох шта и видети. Тријестину коњаника опколели двор. Коњи хале, а јахачи оружани до грла, па светло обученн као катане. Хаљине им све једнога кроја. Чоха плава преливаше се, а златпи опшивци трептјаху на сунчаном зраку. Калпацн им све од сама самура, с перјаницом белом. У својој бризи и журби ја и не видех добро у први мах неколико људи тамо даље па улици. Случајно ми поглед падне тамо и — молим ти се Боже, не поврати така времена — опазих на калдрми иеколико мртвих људи с разбарушеном косом. Згрозпх се као од грознице трољетпице, па мучпа и тужна нагнем тамо. Вероваћете ми кад кажем, да сам онда и најгоре помислила. Јаој, жалосницн, да га нпје несрећа укобила. Приближих се и погледах. Шта несретна видех. Помоћник Пинић и судија Марко, лежаху мртви у својој рођеној крви. Суђају сам познала по црвеном ћурчету. Још до њих лежаше мртав дечко од евојих десетипу година. Вај ту добра није, па кукавна окретох главу на страну и потегох кући. У том несретном тренутку сретох и комшију Перка. Припасао кубуре, а кад ме погледа закрвављеним очима, учини ми се, као да ме иресече. Лукаво развуче окореле усне и показа жуте рејаве зубе. Учиних се, као да несретника не видим. Шта кријеш очи, једна — не пристоји се, децо, ни да поменем како ме је, хуља, нагрдио. Смирио се безделник, а мртве је грехота клети и псовати. Ја се журих напред, али чух још само где рече: ^Запамти ћете ви

с ким сте кавгу заметли. С ђаволом ћу спрећи, само да вам покажем ко је Перко Крнулац. Не треба вам гора осветника/ Знам да су ми тада сузе потекле. Та нигде га ни чим не увредисмо, и гле, Боже, како је наврео пизмом на нас и на кућу нашу. Изведи га, молим ти се, на пут прав и поштен. Пазићемо да му не натруни ни сламчица наша. Кад сам била близу куће смотрих откриљене капке и драгога Мила, где забринут гледа на поље. На срцу ми гакну и не знадох кад отворих врата и улетех у собу. Он стајаше близо стола, а вас двоје пграсте се код његових ногу. Полетех му у наручја и бризнух плакати; он ме је пољубио у косу и почео тешити. Погледах га у очи и познадох да му утеха не иде са срца. И он је био брижан. У тај мах ми прелети преко ума, буд је и онако сетан невесео, туд га и ти раетужуј. Као да ми нешто рече у мени: Зар је жена само да истера сузу и да више додаје чемерике горчинама мужа својега? Та дика је жени храбрит' мужа у данима ваја и кушања. А доиста ми жене у томе јако грешимо. Малодушне смо до прекора опда, кад је највише потребно срца, смишљености и самопоузданости. Зазор ми би од ових номисли и ја брзо утрем сузу и поозбиљим се. Седосмо на застирку и узесмо вас двоје на крило. (( А виде ли ти, Видо, шта се јутрус догоди ? }> (< Видех у зао час. }> <( Мени се чисто мозак врти; не знам чисто шта да мислим о овом што се догоди/ (( Ово није добро, Миле. Све ми се слути још и горе зло. 3 (( 3арима што горег од овога? Ови људи падоше ка' из иеба ведрога. Пре бих реко, да су казна но спасење божје. Ако су хтели, шта, зар се баш морало одмах с људским главама/ <( А да л 1 се ко надаше њином доласку?® <( Ја не знам, али како ко. Има их који рију свуд, па зар да се они овом зачуде. Додуше су се и иаше власти прогрушале. Почело је бивати свашта. Једне и исте ствари добивале по два краја, по који за ког. Одјурени толикп људи тамо у Цееарску, па зар да тамо седе и мируји. Сваки воли своје гњездо, па за то се журе да опет у њ долете. Али, али не ваља ни ово. Титрати се с нашим главама није дело промишљено. Ваљало је боље промозгати. ;> <( Ја те чисто не разумем! 8 рекох му. До је са свим просто. Има доста незадовољника, па устају на притисак. Ко зна како ће се свршити. Да ли ће бити победилац незадоволство или иритисак, то је мучио погодити. Кол'ко ја могу да провидим, изгледи су слаби и за једне и за друге. Ко зна на коју ће страну превагнути ове кобне теразије. Но свакојако је паметно гледати своју радњу и незван се не мешати у оно што не знаш/ <( Али има људи немирних, нераденика и облагивача >:1 , приметих му ја. (< Имаш право, жено/ рече, <( али тек ми ником ништа не учини смо на жао. 2 (< А Перко?^ Унитам га озбиљно и смућено. <( Оп је додуше опасиа зверка, мучка и грабљива. Нит' је добро на њу дићи лова,нит је паметно чинит јој се невешт. Скла њајмо му се, где се и год може/

(( Али је сад на путу опет показивао своје зубе и претио злореко. Не знам како ти, али ја зебем од њега. Бог би дао да нас у зло не ували/ Дајд, прођи се страшења; }> рече ми прекорно. (< Цео Шабац знаде нас, а познаје и њега. Ннко не ће за њим се повести, ако би на нас и насрнуо. Него махнимо га до сто врага. Прече је да зборимо о овоме што се данас зби. Сиромах НинићР <( А ко га убп у зао час? ;> <( Катане. А за што, то они знају. Јутрос рано пређоше на нашу страну носниже Дреновца. После седам сахата уђоша у варош и уставише се пред конаком. Капију отварајте повикаше и пропуцаше. Момци отворише капије и они уђоше унутра. Нинић низтрча доле и внкну на њих озбиљно, ко су и од куда су. }> ~ (( Имате ли, људи божји, какву исправу, да видимо ко сте/ (( Ево ти исправе* повикаше и једап опалн на њ, и са земљом га састави. И судски председник Марко изађе у ходник/ (< Ко си ти тамо у црвеној антерији?* викну један од катана. <; Ја сам, браћо, судски председнпк? (< Доста си председавао* рече му и једннм метком из кубуре састави га са земљом. Обојицу извукоше на калдрму, тамо, Видо, где си их видела. Господар ђука побеже на таван и жена му се једва спасла жива. Кидисаше и на ђуку, али се брањаше кубурама. Једпим метком нехотице уби оно дете, што си га вндела мртва. Кукавни родитељи још и не знају, каква је уда судбииа сустигла чедо њихово, и ко зна колико ће још таких невиних жртава покосити. Ја изнесем доручак. Седосмо обоје за софру. Не могасма ништа окуснути. Нахраи смо вас нејаке, па опет успремих. У тај мах зачусе коњских топот и звекет коњских плоча по калдрми. Прикучи смо се прозору. Катане касом пролетаху улицама, те задаваху страх и онако мирним и заплашеним грађанима. Сви ћепенци спуштеии, а каинје притворене. Пнко живи да се номоли, и чињаше ти се у сред гробља да си. Сретни сте колико сте живи, децо, шго сте тада били још малечки, те не умедосте осећати страхоту онога времена. Ко је онда већ умео тубити, запамтио је само нечовештво и ужас. По по дне чуло се добовање. Многи бес кућници, а и газде, којима је свеједно а ред а русвај, скупише се пред конаком. Пушке опет запуцаше, и после неколико тренутака прођоше катане поред наше куће и одоше пут Лозници. Свет опет мало дође к себи, као да им се свалио неки терет са срца. Дућани се отворише и као да се опет повратио стари ред и живот. Али то беше прмвидно. Сви људи од посла изгледаху као потучени. По лицу си им могао познати, да им срце вапије и плаче. Миле хтеде да оде с момцима у дућан. Ја му не дадох. 0 заласку сунца изађоско у авлију. Свеж вечерњи ваздух чисто мирисаше. То нас мало опорави. Изнесох слатко у баштицу, те се уза њ написмо хладне бунарске воде. Још пописмо по једну каву. То је било све, што тај дан узесмо у уста. (Продужиће се.)