Србадија

„СРБАДИЈА , ИЛУСТРОВАН ЛИСТ ЗА ЗАБАВУ И ПОУКУ.

св. 1.

А МОЈ ДРУЖЕ! . . . двогтев. *) пр8и. А мој друже, мој пријане, Сунце греје на све стране, Само туга рода мога Залуд чека сунца свога. Векови су грдни вали, Један до!је другог свали, А сваки нам ропство спремаНије л' боље да нас нема! други. Туга ј' твоја моја туга, Твоја жалост има друга, С твог ми бола душа страда Ал у њојзи још је нада. Нада ми је божја правда, Нада су ми браћа млада, Старо срце, слога нова, Нада ми је сабља ова. први. Збори, збори, друже чили, Реч ми твоја ране вида. други. Твори, твори, брате мили, Сам се санџир не раскпда. овојица. За што су нам деди мрели, За то мрети знам и ја; Ако не ће синут' мени, Нек ми деци сунце сја! Ево доба! Ево руке! Жива ј' помоћ! Жив је бог! Ајдмо, мримо, брате мили, За слободу рода свог! рМАЈ-ЈОВАН ЈОВАНОВИћ.

НРНО ГЊЕЗДАНЦЕ. ^ОВЕЛА И8А.НА ТЈУРПЕЊЕ8А.

једноЈ повеликоЈ од скора ор ^креченој соби, на одаја Сасову Ј ... . ском округу Ф — ске ^губерније, ееђаше мдад човек у огртачу на узаној столици за столом прегледајући рачуне. Две му стеаринске свеће у сребрним путничким светњадима светле. У једном углу стоји отворен канавет на клу. пи, а у другом углу бацио се слуга у посао, склапајући један гвоздеи кревет. Жза неке преграде кипи и клопота самовар, а неко се псето ваља по баш сад унесеном сену. На врати отоји један мужик у новој армјанци са црвеним пасом, дуге браде и паметна лица, биће староста. Упр-о очи на младића, што пред њим седи. Поред зида један посве расклиматан гласовир, а уз њега један тако исто стародреван ормаи са рупама место кључаница. Између прозора виси неко мало огледалце, а на зиду у среди парадира неки стари, већ јако олупани портрет неке нанудрене госпође у гоТзе гопс1е са црном трачицом на танком врату. Судећи по прилично слегнутом тавану и по косом, местимице разјапљеном поду, овај јекрајкуће, где доведосмо читаоца, још од Кулина бана. Није нико у њсму вавек седио, него је био само

за господу кад би посетили и овај крај. Онај младић за столом, то је главом газда од одаје Сасова. Баш је дан пре дошао са своих главпих одаја, што су одавде сто врста далеко, а сутра ће већ да отпутује чим прегледи домазлук, чује шта би мужици ради и прегледа рачуне. <( Но, еад је већ доста х , рећиће подигцувши главу, <( Већ сам се уморио. Ти сад можеш ићи, додаће обрнув се старости. А сутра да си већ зором овде, па зарапа закажи да се мужици ис-купе. Јеси л' ме чуо, море? <( По заповести.* (< А судија нека ми донесе извештај од

<( Је л' код куће Владимир Сергејић Астахов ? * Владимир Сергејић — тако се звао господичић у, огртачу — погледи па слугу, па му брзо пришапу. <( Види ко је? >:> Слуга оде па залупи за собом расклиматана врата. <( Јави Владимиру Сергејићу* "зачу се исти гласак <( његов сусед Ппатов рад би да га види, ако га т. ј. не бупимо. Самномјејош п његов други комшвја Бодрјаков Ивап Илић,

САРАЛ

*) За ову пеому напиоао је композицију ђена Стојановић, коју ћемо скорим у пашем листу донети. Ур.

последњег месеца . . . Видиш, то је бнло паметпо, што си дао да се окрече зидови. Бар као некако изгледа, да је мало чистије.*' Строста блепу ћутећп у зидове. <( По, сад можеш ићи/ Староста се поклони, па оде. Господичпћ се протегљи. Деј, море ти. Донеси ми мој чај, време је већ да се леже.« Сл.уга оде иза застора, па мало час ево га са шољом чаја, венцом варошких иереца и са чашицом скорупа на гвозденом послужавнику. Није гослодичић узео ни два гутљаја, а у другој соби чују се кораци, а неки ће. глас запитати пијукаво.

којп би тако псто да му укаже своје високопоштовање. Владимпр се Сергејић н нехотице трже срдито. Ал оиет кад слуга уђе у собу, рећи ће му: <( Замоли госиоду да лђу,* Врата се разјапише, а господа уђу. Једаи од њих, иеки дебељко седе косе, округле главпце н плавих очпју иде напред. Другп, нека сува дугајлија, својих тридес-ет и пет година, дугуљаста опаљена лица и замршене црне косе увуче се за њим. Онај нрви има иеки сив капут са грдним седефли дугметима; ружичаста поша, од посувраћеие беле огрлице полупокривена, виси му овлаш о врату.