Србадија

СВ. 1-

СРБАДИЈА , ИЛУСТРОВАН ЛИСТ ЗА ЗАБАВУ И ПОУКУ.

Па ногама ципеле, на шотским чакширама иружнли се квадрати. У опће чшш лријетаи угасак на човека. 0 његовом другу се то баш не ложе рећи. На њему је некл стари дрии фрак, до горе закопчаи, иеке дебеле зимске чакшире исте боје; иа врату и испод рукава 1ш трага од рубља. Прво ће старпјц ирпћи Бладнмиру Сергејићу, поздравиће га љубазно, па ће му рећи ошш истим нежнпм гласићем. ^Имам част да вам се нрепоручим ваш ирви сусед и сродиик Ипатов, Миханло Ликолајвћ. Одавиа сам желпо да се с вама упознам. Надам се, да вас не узнемирујемо.

и расејан изгледао — господин се у фраку поклони некако песпретпо и млптаво. Бладимир Сергејић отпоздрави, па понови своју молбу да изволе сести. Гости се носаде. <( Врло ми је мило, јако ми је драго* поче оиег старад, а друг разглавио уста на гледа 11 а таван <{ здраво се радујем што сам јсдном улучпо ту част да вас личио нозиам. И ако се ви обично бавите по круговима, који су од нас прилпчпо далеко, ми вас оиет зато рачунамо у своје у тако зваие старе старипске ^притјажатеље* н староседноце."

РАЈЕВО.

Владимир Сергејнћ одговори, да се јако радује, врло му је мило, да је и он то исто желио .... да га ни пајмање не узнемирују . . . . и да само нзволе сести п нопити један чај. <( А овај племпћ овде — продужиће старац, Владимира Сергејића педовршене фразе са захвалним смешењем слушајући и показујући руком на господипа у фраку — ионје ваш комшија, мој добар познаник Бодрјаков, Ивап Илић, и он тако исто жели од свег срце да се свама упозиа/ Господпн у фраку, по чијем изгледу зацело неби никад нико помислио, да и он може шго год желити од свег срца — тако је сан

(< То ми јако ласка% вели Владимир Сергејић. <( Сад ласкало или не, ал тако је. Знате Владимире Сергејићу, ви ћете извинити ал 1 ми ј ... . ском округу, ми смо вам сама иекреност, живимо вам просто, па што па срцу то па језику. Шожете ми слободно веровати,- пи о имен-дану не идемо једап другом друкче него у капуту. Пего да је тако! Тако је то већ код нас! Иа знате, зато нас и зову.у околилини ^капутлије*, па нам још и пребацују да смо простп. Ал' зиате ми се на то и ие осврћемо. Света богородице, молпм вас само, сад ћемо ваљда још и на селу правитн ваздап параде!

<( Да богме. Шта може на селу—милије је бити, од природности у обхођењу* приметиће Владимир Сергејић. <( Па опет зато — продужиће онај — имамо ми код нас врло паметних љиди, знате, и ако не носе фрак — људи од јевропске образованостн. Ето ту је одмах н. пр. наш хисторик Евсјуков Стеван Стевановић. Занима се најетаријом руском новеснидом, познат је у Петрограду. Прави научењак. Иа знате имамо у вароши и једну стару шведску куглу —тамо је знате на сред пијаце — па аиате, он ју је нашао. Да, да, јест. Зацело. Па Дентелер Антон Карлић он је знате учио природне науке. У осталом кажу да је та наука особито Немцима благонаклоњена. Кад су нре десет година убили код нас једну битангу, хијеиу, оида је Антон Карлић по особитом строју репа познао, да је то баш хијена. Па опда спахија Кабурдин. Он знате пише олакше чланке. Пише знате слободно — велики слободњак. Има његових •ствари у Далатеји/ Па онда Бодрјаков, ал 1 не Иван Илић, о зацело не! јер он је .знате занемарио ту струку, иего један .други Бодрјаков Сергеј — та како му је врага оцу имело, јел те Иване Илићу? Сергеј ић, 5> бубнуће овај. (( Да, да, јест, Сергеј Сергејић. Он вам је знате песник. Ио, дабогме Пушкин није. Ал' кад год избаци што год, ни у Петруграду не умеју боље. Знате ли ње:гов епиграм на Ахеја Фомића? <( А ко је тај Ахеј Фомић.* <( Опростите, молпм вас, ја увек за•боравим да ви нисте одавде. Епиграм је иа нашег капетана начелника, па да пукнете од смеја. Иване Илићу, ти га знаш мислим и а памет/ Бодрјаков ће почети сасвим немарно: <( Ахеј Фомић, витез славни, Од племића изабрани,* Треба да знате® прекинуће га Ипатов, <( кад су га бирали, добио је скоро «амо беле кугле, јер, знате, он је врло заслужан човек. Бодрјаков понови: ^Ахеј Фомић, витез славни, Од нлемића изабрани, Једе, пије за три бика. Е, зар није сад за начелника?® Старац се расцерека: ха! ха! ха! Није рђаво ! бога ми није. Па од то доба, можете ми слободно веровати, кад год ко од нас поздрави Ахеја Фомића, а он тек помисли у себи: (< Е зар није сад за начелпика ? }> А он, мислите, љути се? Којешта! Тога нема код нас. Питајте само Ивана Илића! Его питајте га! Иван Илић само жмирка очима. (< Молим вас, да се срди због .једне шале! Та то не иде. Ето н. пр. Иван Илић. Сви га код нас зову ^врећа*, јер он је знате за свашта одмах ту, Но, па шта, сад ваљда да се нађе човек очепљен? Јок, вала, никад ни до века/ Пвап Илић погледа најпре говорника, па Владимира Сергејића, па полака отвара и склап а очи. Одиста за иега никад згодиијег надимка од ^вреће/ У њега ни трага од воље ил'