Србадија

6

СРБАДИЈА , ИЛУСТРОВАН ЛИСТ ЗА ЗАБАВУ И ПОУКУ.

СВ- 1.

карактера. Ко год хоће може га са собом новестн где му воља. Требаш му само рећи: Пване Илићу ходите, а он је већ узео шешир па иде, оида треба да му ко препречи пут на да му каже: Иване Илићу станите, а он је већ стао. Благе, мирне ћуди, није се никад женио и пе игра се карата, ал 1 воли где се карта па да карташима редом гледа у лице. Без друштва не може да живи, самоћа би га убпла, одмах би пао у меланхолију, што се у осталом ређе догађало. Још је у нечем био неки особењак, кад би се ујутру извукао нз кревета, а он би полугласно мумлао неку стару романцу: (< Једаред живља бесни спахија, На мирном — на сеоцу.... 8 Због тог особењаштва звали су га п ^ковач,* што та врста тица у кавезу само један пут на дан пева и то из југра. Ето таки је био Иван Илић Бодрјаков. Ипатов се са Владимиром Сергејићем још дуго забављао. Ипатов га пита за шумо из а осталп газдалук, за поправке које је увео и које још мисли да уведе, каже му и своја дубока искуства и ^примјечапија/ па му даје и мудре савете, тако н. пр. ако хоће да уклоии хумкице на ливади а он нека проспе на њпх мало овса, свиње ће онда сву хумку разрнти итд. итд. Једва ће једном приметити да се Владимиру Сергејићу већ очи склапљу, да му је говор пешто отешчао и без свезе. Ту се Ипатов придиже па вели нај-љубазнијим тоном: није рад да Владимнру Сер- гејићу и даље досађује, али се нада, да ће већ сутра видети драгога госта код себе на ручку. «Свако ће вам дете® придодаће <( показати моју одају, па могу слободпо рећи сваки ће вам петао, свака ће вам баба пут показати. Питајте само где је ^Ппатовка/ Коњи ће све сами да дојезде/ Владимир Сергејић велн нешто запињући — што је у осталом навика у њега—да ће се већ потрудити до њега — ако га само што год не спречи. <( Нема ту ништа; ми вас зацело очекујемо® прекинуће га Ипатов пријатељски, стиште му поштено руку па се брзо маши за врата и упола се обрнув викну му још спрага: ^Нема ту код нас ваздан церемоније.* в Врећа* Бодрјаков поклони се ћутећки иа га нестаде за другаром. Разуме се да се најпре забатргао преко прага. Владимир Сергејић испрати госте, свуче се, легне па заспи. Владимир Сергејић Астахов, то вам је од оних људи који, пошто су најпре своју снагу свакојако окушали најпосле веле да је време да узму живот са практичког гледишта па да тако до чега дођу. Није глуп, прилиличио је чуваран и доста разборит. Воли да чита, воли друштво и музику али све с мером на се држи ирема свом сталежу. Тек му је двадесет и седам година, осредња стаеа, лепа тела и узраета, милих ал некако малих црта. Израз им се скоро никад не мења; очи су му увекјасна, сувопарна погледа, ретко би се кад год понежиле сенком јада или жалости. Пријатељско смешење никад му пе иде са усана. Коса му је лепа, плава, као свила и коврчаста. Говорили су да има прилично имања, неких 600 душа, а ои би '-чешће ;Јшслио на женидбу, женидбу по срцу ЧЧ'т/'-\ " 1

ал 1 да му донесе и користи. Најрадије би хтео да му је жена од доброг оџака и познанства, јер мисли да му то недостаје. Једном речи, Вадимир Сергејић Астахов је правп џентлман. Кад наш џентлман сутра дан у јутру рано устане одмах се лати посла, па и то се не да порећи, он је своје послове свршивао темељно, што се код нас у Русији не може рећи за сваког младог практпчног човека. Трпељиво је саслушао замршене молбе и тужбе мужика, задовољио их је колико је ишло, измирио је сроднике и пријатеље, овоме је што год метнуо на срце, иа онога се онамо продерао и избрусио га, прогледао је извештај суђајин, ушао је у траг неким старостиним лоповлуцима, једном речи све је тако посвршнвао, да је сад задовољан са собом, па и мужици кад са окупа одоше у своје разне стаје и вајате а они лепо у њему говоре. Ма да је Владимир Сергејић дап пре обећао Ппатову да ће га полазити, опет се сад одриси да руча код куће па је већ наручио и своме путном кувару да му кува његову најмилију чорбу од пирипџа и поворњака. Ал' уједан пут сигурно зато што је данас од рапог јутра тако задовољан — стаде на сред собе, удари се руком по образу па викну радосно п на глас: <( Ал 1 хајд да идем томе старом брбљавцу!® Што рече то и не порече; после по сахата седио је већ у свом новом малом тарантасу а у њега упрегнута четири добра, мала мужичка коња, па одјезди у Ппатовку. Донде дванаест врста а пут као на длану. II. Двор Махаила Николајића Ппатова састојао се из два дворца. Стоје један према другом, а између њих нека грдна баретина кроз коју протиче један поток. Око баре дугачка долма а на њој тополе. Скоро у истој висини са долмом вири кроз тополе црвепи кров једне воденице. Оба дворца сасвим једнако зидана па ружичастом бојом премазана. Са своји сјајни, чисти, мали прозорићи мпслиш чисто се једно на друго подмигују преко те грдне воде. Усред сваког дворца извила се једна дуга лонџа, а забат се — подупрет од четири бела стуба једпо норед другог — подигао поносно у вис. Око читаве баре старинска башта. По њој овде онде липе у густим гомилама и по два реда у дугим шеталиштима; овде онде издигла се каква стара оморика, мрки растови са својим жутим стаблима и дивни јаворови. Силни грмови зове и багрене пружили се све до сваког дворца; само је чело празно, а до њега се вијугају доле узани путови, посути истученом црвеном опеком. Шарене патке, беле и сивасте гуске пливају у гомилама по чпстој водп. Бара се никад не устоја због многнх извора што баш тамо чело баре извиру пз неке камените јаруге. Положај је дворца одиста леп: примамлив, усамљен и згодан. • У једној од обе куће живи главом Михаило Николајић, а у другом мати му, сла ба, стара жена, својпхседамдесет и неколико годипа. Кад се Владимир Сергејић довезао на долму не зна којој ће кући. Обзире се — нанеком отрулом таблу седи један дечко па пеца. Владимир му довикне. <( А куда ћете?* старој госпођи или младоме господину?® вели дечко а не диже ока са пловца на удици.

(< Каквој госпођи? 8 вели Владимир Сергејић. (< Рад бих Михаилу Николајићу/ <( А! Дакле младоме господину! Е па терајге десно!* У том ће истргнути на удици једног сребрнаетог караша из тихе, мирне воде. Владимир Сергејић павије десно. Михаило се Николајпћ баш картао са ^врећом® горњака кад му јавише да је дошао Астахов. Не зна шта ће од радости, скочи са столице, отрчи у предсобље па госта три пут загрли и пољуби. ^Ето баш сте ме затеклп са мојим верним прнјатељем* почеће разговорпп старац <( са Пвапом Плнћем, кога сте — мпмогред будн речено — сасвим занели својом љубазношћу (Пван је Илић ћугећки блејао у неки ћошак од собе). Био је тако добар па је остао код мепе да се играмо горњака. Моји свиотишли у башту ал' ја ћу одмах послати по њих. <( А што бисте их буппли* почеће Владимир Сергејић. <{ Ал 1 молим вас, какво мн је то узнемиравање! Ванка, отрчи брзо госнођицама .... кажн да смо добили госте.... Па како вам се свиди околипа. Није згорег, јелте ? Кабурдин је оневао. <( Ипатовка, мило прибјежиште® тако се почиње та песма, па и после је лепа, ал' знате, ја је не знам даље. Него знате ова моја башта здраво ми је велика, преко мојих сила. А ове две скоро једпаке куће, као пгго сте већ зацело видели, знате, сазидали су их два брата, мој отац Николај и стриц ми Сергеј. Па верујте ми, и ову су башту оии посадилп. Живили су као присни нријатељи, као онај Дамон, Дамон — ха! јест! дед сад! Сад не знам како се онај други звао. х ДЈитијон* приметиће Пван Илић. <( Којешга, баш знаш зацело да се тако звао? Ал' све један враг. (У евојој је кући старац говорио далеко елободније иего код другог). Ви дабоме знате Владимире Сергејићу да сам удовац; жена ми се успокоила. Најстарија су ми деца по државним заводима; сад су код мене еамо два најмлађа и моја свастика, знате сестра моје покојнегкене. Сад ћете их одмах видети. Ал' ох мепе човека, а где су ми мисли ? Да вас ничим не понудим! Дед Иванс Илићу, пареди тамо брате мој и пријатељу сладчајши, да нам се донеее који залогај. А коју ракију волите пајвећма? (< Нс пијем ништа пре ручка.® (< Ако бога знате! Та може л' то битп? У осталом како изволевате. Гоету воља, госту пошта. Зиате ми овде живимо сасвим просто. Ово ннје знате — но, то всћ смем рећи ово није иза божији леђи; где шеве, штоно реч, не певају, него је тихо мирно гњездапце, мирно местанце — да, то је! Ал молим вае зашто не седнетеР Владимир Сергејић седне а шешир још једнако у руци. <( Допустите да вас разузурим/ рече Ипатов, узме му нежно шешир из руке па га однесе у један угао, онда се врати иа стоји пред гостом па му гледи у очи пријателски и смешећи, па већ не знајући шта да му рекие што би му мило бнло, а он ће га простосрдачпо запитати да л' се радо игра горњака/ <( Не играм добро ни једиу игру. 8 ( ,То је од вас врло лепо/ вели на то Ипатов <( ал' знате горњак то и није никаква