Србадија
СВ. 1.
СРБАДИЈА , ИЈ1УСТРОВАН ЛИСТ ЗА ЗАБАВУ И ПОУКУ.
7
игра; то је знате само да се човек мадо расеје, да прекрати време. Зар није тако Иване Илићу?^ Иван Илић погледи немарно Ипатова као да би хтео рећи: а враг би га знао да л' је игра ил' забава — ал' после неколико тренутака опет је тек успео да отвори уста: <( Да. Горњак то није ништа,! (< Кажу шах то је сасвим нешто друго® продужиће Ипатов, то кажу да је страховито тешка игра. По мом мишљењу А! гле ево моји долазе прекппуће Ипатов сам себе па гледи кроз полуотворепа стаклена врата што воде у башту. Владимир Сергејић устапе, окрене се па спази иајпре две девојчице од својих десет година у ружичастим, катунским хаљиницама, са великим шеширима. Трче журно по степенима на лонџу. Мало затим па се указа девојка својих двадееет година у црнини. Висока, једра, витка. Уђоше све три у собу, па девојчице поздравпше учтиво. <( Ево* рећиће домаћин, (< овде вам препоручујем своје кћери. Ова се зове Ката а ово је Наста. А ово је моја свастика Марија Павдовиа, о којој сам вам већ говорио. Препоручујем је вашој благоиаклопости/ Владимир се Сергејић поклопи пред Маријом Павловиом, а она га отпоздрави једва кдимпувши главом. У руци јој отворен нож. Дуга, мрка коса нешто у иереду, уплео се у њу један зелепи лнстић. курјук виси испод чешља. Жарко јој лице облила румен, а румеие усне полуотворене. Хаљина јој изгужвана. Задувала се а очи јој се сијају, видело се да .је радила у башти. Она одмах изпђе из себе а за њом отрчаше девојчпце. <( Мора се мало тоалета дотерати; без тога већ ие иде* приметиће старац окренув се Владимиру Сергејићу. Владимир се Сергејић у одговор смешио па се нешто замислио. Пљенила га појава Марије Павловне. Одавиа већ пије видео тако подпуне. руске, степске лепоте. Она се наскоро врати, седне за сто па се ни пе миче. Косу мало угладила, ал' хаљине иије нроменула па ни тацлије није метнула на руке. У цртама јој ие читаш толико охолост колико строгост, скоро суровост. Чело шпроко иа ниеко. нос кратак иа ирав, слаби, лаки подсмев би кад-и-кад јој скупио усне, па би онда презорљиво купила обрве чело мргодећи. Велике, црне очи скоро вазда оборене. Чисто јој видиш из мла^аног иемилог лица где вели: та знам ја да ме ви сад сви мерите; но, па добро, гледајте ме ви досадна створења . . . Кад би дигла очи, у њима је иешто лепо, тупо, дивље, па те опомиње на кошутии поглед. Какав клаеичан песник сравнио би их са очима Церере или Јуноне. ^Шта сте радили у баштиР запитаће Ипатов. Хтео је да и њу увуче у разговор. Кресале смо еуво грање и леје за цвеће копале® одговори она дубоким ал' милим, звучним гласом. ^Но, па шта? Јесте се уморили? 8 «Деца јесу ал' ја не. ;> <( Та знам већ® рећиће Ииатов смешећи се. <( А_ јесте ли били и код старе мајке. >:>
^Јесмо. Спава.® (( Ви волите цвеће, госпођице ? >:
заии-
таће Владииир Сергејић.
<( Јеете, волим.| (( А што не метнеш шешир на главу кад куда идешЈ приметиће јој својак. (( Ето видиш како еи се загрејала и препланула. ;> Она пређе ћутећи руком нреко лица. Руке јој нису велике ал 1 ношироке и доета црвене. Пе носи рукавица. (( А волите да тако по башти радите* запитаће је даље Владимир Сергејић. <( ЈестЛ Аетахов оде сад нриповедати како неки богати сиахија Н., његов комшија, имадивну башту. <( Само први баштован, неки Немац, има годишње две хиљаде рубиља* рећате Астахов између осталога. <{ А како се баштован зове?® запитаће уједан нут Иван Илић. <( Богме не знам више. А шта ће вам то да знате?® <( Па пишта, само тако }> вели Иван Илић <( да му знам прозиме/ Владимир Сергејић приповеда даље. Девојчице прнђу, посаде се полако па мирно слушају. Уђе један слуга па вели да је дошао. Јегор Капитонић. (( А-а-а! па молим само уиутра Р повика Ипатов. Уђе пеки дебељко старчић. Лице округло, па пуно бора као каква печена јабука. На њему нека сива долама са црни гајтани и крутом јаком. Широке, мрке јахачке чакшнре више колена. (( Добар дан, поштовани Јегоре Капитонићу^ повика Ипатов идући му у сусрет (( писмо вас већ тако давна виделиЛ (( Та забога^ одговориће овај промуклим плачевним гласом пошто је најпре све поздравио (< та ви тек знате, Михаило Николајићу, да ли сам ја слободан човек/ <( Како то? Зар ви нисте слободни, Јегоре Капитонићу ? }> (( Откуда, Мпхаило Николајићу, та моја породица, па послови па тск Матријоиа Марковпа.? Па замахиу руком. (( Па шта је са Матријоном Марковном ? :>> Ипатов намигне на Владимира Сергејића, као да му рекне, да само добро пази (( Та ви знате® вели на то Јегор Капиторић седајући (( увек је са мпом незадовољна. Рекао ја што му драго, њој није по вољи, није јој добро, није јој доста фино и углађепо, није доста пристојно. А као зашго да није пристојно? То сам бог зна. На п госпођице т. ј. моје кћери и опе су таке исте, иду матершшм трагом. Пиаче ја, боже сачувај, пемам ништа протпв Матријоне Марковне,*она је иначе жена да јој равненема; само мало одвише строга што се тиче <( благопристојпога поведенија. 5> <( А по чему ваше поведеније Јегоре Капигонићу није благопристојпо, ако бога знате? 8 <( Та то и ја сам себе питам. Ал 1 свакако је жива мука да јој угодим. Ето јуче кажем ја при ручку: Матријона Марковна (па ту Јегор Капитонић даде своме гласу најлаекавија израза), Матријона Марковна, кажем ја, па шта је то са нашим Алдошком, тај пе штеди коње ни најмање, то .је некп џамбас, ие уме да тера, ено је црнп хајгир већ сасвим нстеран. Да ете опда чули Матријону Марковну кад суну, на ме узе
срамотити. Ја, вели, не знам да пристојио говорим у женском друштву, каже она. Госпођице одмах скочиле од стола, а сутра дан Бирјулевљеве, нећаке моје жене, све већ зпају. Па шта сам ја рекао што се не пристоји? Ето сами судите. Ја већ не зиам како да се понашам. Ма ја што рекао •— каткад сам мало несмотрен; а коме се то ие деси, особито у својој рођеној кући — све већ знају Бирјулевљеве. Каткад знате седим тако па миолим по мојој памети. Ви знате, да тешко дишем — ево ти опет Матријоне Марковне да ме срамоти: Шта си узео хркати? вели ми. Ко још данас хрче? Ал 1 молим те, Матријона Марковна, што ме сад грдиш. Место да ме сажаљеваш а ти грдиш .... Сад већ не смем код куће ии да мислим. Тако седим спуштених очију. Јест, тако ми свих светих! Пре неки дан баш да лежемо, а ја велим: Матријоиа Марковна, бабо моја а што си бога ти тако размазила твог малог козака, та то је прави прасац, да се бар сваке недеље умије! — Ио, ја мислим да еам се ту изразио доста нежно. А ? шта ви мислите ? Ал 1 ни ту нисам погодио па ме Матријона Марковна узе опет срамотити: Ти не знаш да се ионашаш у женском друштву, вели ми, а сутра дан Бирјулевљеве већ с.ве знају. Како ја сад ту могу и помислити да кога полазим, Михаило Николајићу? (( Што ми ту сад рекосте, томе сејако чудим }> рећиће Ипатов. Нисам се томе надао од Матријоне Марковне. Долази ми да је . .. (( Да је жена сасвим на свом месту 8 прекинуће га Јегор Капитонић <( немајојпара као матери и жени, само је мало строга у поведенију. Вели, у свачем мора бити некн ешет1)1е а тога, вели, у мене нема. Ви знате ја не говорим фрапцески, само мало разумем. (( Какав је то врага ешетМе шта га у меие нема?® Ипатов није ни сам бог зна како јак у фрацеском па саже раменима. <( Па како деца? синови?® занитаће га Инатов мало доцније. Јегор га Капитонић погледа са стране. <( Добро. Ја сам с њима задовољан. Госпођице ми се извукоше из шака али са с-иновима сам задовољан. Лео је ваљан у служби, све га старешине хвале. Лео, е то је хитро момче. Миша, но, код њега није баш најбоље, знате постао филантроп/ <( Шта? филантрои?* (( Филаитроп богме: ћуталица па стидљпв, а Матријона га Марковна још већма буни. Што се ти угледаш на оца? Ти треба да га иоштујеш али што се тиче поведенија, треба да идеш материпим трагом .... Док се то само изједначи ићиће већ и с њпм. >: ' Владимир Сергејвћ замоли Ипатова да га упозна са Јегором Капитонићем. Разврже се дивап међу њима. Марија се Павловна не илеће у разговор. Иван Илић посади се поред ње ал' ни он не рече ни две речи. Дођоше девојчице па му почеше нешто на уво приповедати .... Редуша, иека усукана баба, повезана црном марамом, јави да је јело па етолу. Сви оду у трпезарију. За ручком се приличио дуго остало. Ипатов увек држи ваљаног кувара а воли и добра вина и ако их не допоси из