Србадија

св. 3. И 4.

ПОУКУ.

ђевојка није још никада издала великог јунака, ма све да је она Туркиња, а он ђаурин. Јуиаштво савлађује срце ђевојачко. Ове двије народне пјесме морале би се сваком Српчету прнје оченаша да утубе, тако, да му уђу у крв и душу; оне су најљепши израз јуначког пожртвовања. Ја радо нризнајем, да је сваки Србин у толико родољуб, да жели своме народу срећу и напредак, признајем и то, да ће сваки Србин — изузамши неколико ћивтинскијех себичњака — и све радити, што мисли, да је по народ најбоље и најспасоносније, али зпам п то, да сваки пеможе да разпозпа, што народу помаже, што ли одмаже, те тако се у мирном времену већ рађа тако звана борба за начела, а у ратном се времену та борба излеже у народну несрећу. Ја износим за то на видик пека, управо да речем, правила за родољубље у рату, у колико сам их сам схватио. Освјетлаћу их примјерима из повјеснице, као доказима, да народи, који се тијех правила држе, у рату успјевају, а они што их иренебрегавају, страдају. 1. У ратном времену хоће се, да свак у некој струци народу служи без разлике узраста и спола. Жене дворе рањенике и болнике и спремају потребе за војнике, ђеца плету шанчеве, котарице и пруће и чупају шарпију, а јунаци се боре. Они што нијесу способни за борбу, раде у војепијем творницама. Ово начело великог војеног организатора Карноа (Сагпо!;) претворило је 1793 Француску у велики око и у велику војну фабрику. Ово је начело епасло Француску од навале јевропске коалиције. Ово је начело пренебрегао француски војени министар Лебеф 1870, а овамо је увјеравао цара Наполеона, да је све спремио, до последњег нуцета. Јест до посљедњег пуцета мож"'да и било, ал није до носљедње пушке, коња, тона, нрофунте и т. д. Зато запиње одмах почетком рата неспремна војена машина Француске, дочим уређена њемачка немилице напредује. 2. Још прије рата ваља се спремитп за рат. У уставнијем земљама треба, да народно заступство вотира влади — без дебате све, што је за рат нуждно, без да одбија један новчић. Вотирање у полн, то је само харчење новца, или све — или ништа. Ко штеди клин изгуби коло. Кадно је 1869 Наполеон III. — увиђајући онасност војено устројене Љемачке —- хтио, да нреустроји мобилну гарду, по виду њемачкијех ^лаидвера*, те да тијем начини велику војску, диже се проти тога толика ларма и вика у опозицији законодавног тјела, да је требало апеловати на народ. Апел је истинабог испао по вољи цара, али тијем ноступком изгубљена година дана, а Пруси, већ спремни, и позпавајући за онај час своју превагу над Француском, потегоше кандидацију Хохенцолерна на шпански престо, само да провоцирају рат. Ко још невјерује, да су Нруси тражили рат, тај нека чита реферат Молтке-ов од 1868. год>) 3. Кад рат букне, мора сав народ једном душом дисати; страначке и личне кавге за вријеме рата све на страну. *) Беи^сћ-Ггап%б818ећег Кпе§- 1870—1871, уот §го88еп Оепега1з1.аће.

Нијемци, и ако су били подјељени на некијех 30 краљевина и кпежевина, потчињавају се безусловно пруском краљу, а у француском законодавном тјелу тек да букне оштро гложење између бонапартиста, орлеаниста, легитимиета и републиканаца. На ?калост видимо баш сад и у нашем народу, кад би требало све да једном душом дише, гложење о начела, или питања династичиа т. ј. сјечење ражња, а зец још у шуми. Као да може сад бити другог начела осим ослобођења из под турског .јарма, или као да су српски династи такови, да незнају, да је већа слава Епаминонде, Цинцината, Гарибалдија и Милоша Обилића, неголи Писистрата, Јулија Цесара, Паполеона или Вука Бранковића? Лијепо нам каже народна пјесма: «Па кад нас једном нестане, (< Нек честит спомен остане/ Са овијем геслом неможемо забасати на странпутице. Крај имена цара Вилима спомињати ће се у њемачкој повјесници до вијека име Лудвика II. краља баварског, који се није дуго иромишљавао одрећи се свог највишег суверенетва у корист њемачког уједињења, него је први припознао Вилима, као свог цара, и тијем дао примјер осталијем. Зар би био славнији, да је остао неутралан, или да се је сдружио с Французима да одржи независност старе лозе Вителсбаха, проти млађој Хохенцолерна? 4. Врховни вођ мора имати са свијем слободне руке и слободну вољу. Он је за усцјех главом одговоран. Опасно је јако мијешање парламента и политичара у операције. Док се ратује, дотле је посао заступства народног да војсци све иакнађује, што она троши и треба, а дипломате треба да теку пријатеље и да дижу цјену народа по свијету. 0 уснјеху операција шаље во.јвода редовне билетине, али нико несмије од њега захтијевати анодиктично какве операције, коју он као онасну или немогућу означи. Г. 1870. скунио је био Мак-Махон код Шалона 120,000 војске, чекајући да му се од Меца придружи Базен, те да онда уједно нападну на Нијемце. Но Базена у Мецу опколише Нијемци са 200,000 м., дочим се друга немачка од 230,000 м. крену проги Мак-Махону. Иочем је Базенова војска страдала, науми Мак-Махон, да се повуче пред јачијем непријатељем Паризу, па да стане с војском поред Париза. Ту би се сила њемачка морала била ломити и о велики тврди град и о Мак-Махонову војску, те би било изгледа за поб.једу, а осим тога би се под заклоном МакМахонове војске лакше могле биле организовати мобилне гарде за обрану Париза и земље. А зашто неучини Мак-Махон тако? Зато, јер је опозиција у зак. тјелу пријетила с револуцијом, говорећи, да је то издајство ако шалонска војска некрене Мецу. Министарство се препало од револуције, јавило вољу зак. тјела Мак-Махону са одлучном поза-

вједи, да иде сјевернијем правцем прама МеЦу У — Седан ! Мак-Махонови докази, да та операција није могућа, нијесу слушани. Опозиција се је била уврћела у главу, да царство обори. У мржњи проти цару није хтјела да чује, да Мак-Махонова војска, притом што је била нумерично много слабија од њемачке (осим опсаде Меца), нити је имала мостова, нити хране, нити другијех опрема за тако смјелу операцију. Она је морала ићи у пропаст. 5. Новине да се непуштају у комбинације о маневрима војске, оне обпародују билетене, што их војвода од војске шаље, али без којекаквпјех, ђекад убитачиијех коментара. Коментирати се смију само факта из прошлијех одсјека рата. Дужност ,је новинара, да ободравају дух, да утврђују повјерење и наду, па ако и недође сваки*пут повољапглас. Год. 1866. сузнале све пруске новине, да је Бонинов кор код Траутенауа побијен и од Габленца крвавијем главама преко међе прећеран. Али су то њемачке новине игнорирале, да не буне народа, јер су знали новинари, да погибија једног кора незпачи погибију војске. 1870. као и 1866. доносе њемачке новине само званичне билетине, а коресподенти им тек касније дописују којекакве ситнице. Кореспонденти да су бар три дана иза оперирајуће војске. А какви бејаху француски новинари? Посље Верта и Спихерна псују цара и војводе'"), а иосље Гравлота оглашују на сва уста, да ће Мак-Махон преко Мон-Меди ићи к Мецу, да дегажира Базена. Ове су новине пале у шаке Молтке-у, те је из њих и из у њима штампанијех парламентарнијех дебата сазнао н амјеру Мак-Махонову, па чим се је овај из Ремса кренуо, кренули су се и Нијемци сјеверу, те, будући дупло јачи, ухватише Французе у Седану ? 6. И народ мора бити позоран у сваком смислу, да пе буде и нехотице издајица рода свога. Нетреба се упуштати у разговоре с душманскијем војницима, а особито са официјерма. Нравило сваке војске виси од иачина, како се измамљује вијест од људи, жена, дјеце, баба, интелигенције и простака. Војска, чим приспије у које мјесто, гледа да заквачи пошту, телеграфе, канцеларије и све боље куће. На пошти ће наћи писама, ако и не званичнијех, а оно приватнијех. а и у овијем пријатељ пријатељу често шал>е гласове од војске, који су по нас кобни, ако надпу душмапину у шаке. У канцеларијама се нађе ђекад којекавкијех дописа, који се односе на снагу војске и на њене потребе, **) у гостиопицама су обично ручали официјерн, ту се је којешта зборило и чуло: мож'бит да је у оној кући, ђе је био командант, остао какав папирић, на коме су какви податци о војсци, све је то оруђе за непријатеља. ђекад је доста сазнати вме вој-

*) Гамбета се иосље Верта изразио: „иаши су војпици лавови, али их виду волови, ;: је ли то сходно да ободри ђенерале и војнике, може свак непристрастан лако схватити.

**) II. пр. иаручбине хране за људе и коље, које се политичпијем властима дају, податци су за величину војске.