Србадија

64

СРБАДИЈА. ИЛУСТРОВАН ЛИСТ ЗА ЗАБАВУ И ПОУКУ.

СВ- 3 И 4.

са Цетин.а у Котор, прва су станица Његуши, спретно селанце са лепим двором кнежевим. Пи:гуши су отгојили Дрногорцима тодине владике и владаре, те с тога доносимо нашим читаоцима слику овог соколовог гњезда. Но нису само Његуши гњездо соколова; читава их Црна Гора рађа. Турски фанатизам освоји три краја света, разломи толике народе, под копитама турских атова толике земље јечаху, точак културе на толко места зауставише! Осили се бесна Турадија, ,.Осили се тигар, љута звери, «С краја на крај света претрчава, Дораком га крвавијем мери, (.Границе му огњем означава.* Неодољива се турска сила замахну на Црну Гору, ал' Дако таласи на море стану, ^Заљуљају се, рикну, заману, ј .11 грозном муком, смртним јауком (.Разбијају се леденом руком.* Разбијају се — разбијаху се о оне свете стене, а даће срећа јуначка, те ће их слога балканских народа сузбити у блатњаво корито, од куда и посукташе. Црна ће Гора чинити и ту своју дужност. Дао би бог, да што пре до тога дође!

Смрт Беглер-бега ЉубовиЂа. У невесињском окружију, на подножју висока брда стоји у тихој, самотној долини село Дабар; надомак му густа шума, гнијездо жестоке звјеради, страх те хвата — само сена њу обазрјети! — Ријетко је туђа стопа газила по оној скривеној земљи, но још чека на своје обожаватеље, сликаре и пјеснике. Природа је окити, али залуду јој сва њена љепота, не нријања дивљаштву; природа је сваким миљем обдари, али залуду јој свако благостање, ненаситости не одоље, — (< Јадној раји не даде ни коре Суха хљеба да ју сузам кваси!... Ал' што вељу? — Даде небо добро, Но је несит све већ Турчин побро. >:( И. Мажуранић. * -* У селу Дабру дубоки мук влада. У накрст се само но пећинама јека одзива: ,,Наста хора, ваља војевати За крст часни и слободу златну/ 0. Утјешеновић. По ваздуху на јата вранови гракћу, а по осамљеној земљи вукови завијају, јамачно гладни јуначкога и коњскога меса. У којем углу на нола оборене II попаљене колибе можеш вифети коју тужну баку, да за својима погибшим јунаком нариче, да кад-када на оборена врата сузне очи обраћа, у страху да јој љути ханџар ненадно у походе не дође, и пола избјеглу враћајући душу дрхће и плаче. — Тамо која млада невјеста мила свог војна позива, јер јој грозна погибељ пријети; свом се образу боји; бјежи, али ју дивља рука хвата. Опире се, цвили кано љута гуја; али ко ће сили одољети? У мрежи је тер дрхће и плаче. — Тамо која угледна ђевојка, невина као јагње, које о вуку и не сања, оца, браћу зове; грозне ју мисли муче, мисли тужна, да их гаврани својим чапорцима већ деру; лети им у помоћ, да их бар од гаврана сачува, да их загрли и задњи пут пољуби; али када се и ие нада, мјесто њих клета Азијата мора целивати, њему се сва предати. Тек сада од стида порумени, тер дрхће и плаче. — Тамо народ врви, рекао би да се бели. И јест тако. Ко за хуријама не гамзи, тому у овој земљи ни гроба нема. Измакао, чељустих дивљих крвопија избјегао, тер се весели и пјева: «Или имам младога витеза, Уграбиш га у првој младосги. Или имах чојка за човјечство, Свакога ми узе ириђе рока.

Мли имах китнога вијенца, Којн круни чело невјестама, Ножњеш ми га у цвету младости. 5 * П. Петровић Његуш. При том мјестном муку, јауку и плачу, ирн том очајаном тренутку, на народном жртвенику једиа жртва стоји. Да се којом не макне, да којом из дубиие срца уздах не подигне, рекао би, да је камени кип. Жеиа је то, која у сужанству тугује; све је изгубила, само јој још оста сградање! Крвави Беглер бег Љубовић, именом велик али душом мален, не дава јој мира и још више иламти 1цто му се крст онро. Приправља јој мука свакојаких, па и у свечаном дану да копа и жње, да сабира и да на њеним мученим леђима носи те у његовим амбарима да нагомиљава. Мучи јадна и подноси зло од страха горега. Свако бегово кретање пази. Мисли, очи подиже кнебу и вишекрат муклим гласом ваии: (< 0 ти вишња сило! Кад ћеш ми помоћи?^ Бранко. Сада срчаним јеком, мотиком о земљу лупне; сада к'небу опет уздишући очи нодиже: сада пут планине гледа, те пребраја крваво мраморје. Нешто кроз уста говори, но је само могла чути окићена лина, која покрај ње смједо чело диже. «Ј1ина брсне гране шири, Шанће дану сјајну: Вири, дане, сјајни, вири, Али чувај тајну/ Бранко. * . Ноћ је. Густа облачина небо покрила. 11е види се ирст нред очима. У шуми чујеш кукавицу и рикање звјеради. Умрко би од страха, да се на иуту у оно глухо доба покрај те шуме нађеш: «Сама друга да уфати туга, А двојицу спопане грозница. 8 Нар. пјесиа. Но у том л!;>ај;у. аки ге уши не варају, неко се мите; од камене на камен, од врлети на врлет неко се бије, по доЈини неко гмиже. Да је свјстлости, угледао би то смјело створење, које се тако ломи, а чељусти се дивље звјеради не нлаши. Али нратимо га ухом, докле нам који зрак сине. Неко створење разумно мора бити, јер [дубоко дишући од силна труда кади-кад подиже мукло жалостнијех узклика. Мора да га ко.ји огромни узрок вуче, када се животу не боји. Иде.... иде одмора неће. Ну ето жељена зрака, који се с' једне нећине протеже и створење одкрива. Та то је она жена, која под тешким службавањем клетог Љубовића чами. Штахоће?... СГлијева и с'десне окреће се. Боји се и гуштерице јер ју је јадну и змија уједала. Ступа ипак напријед. Окрену право к'оној страни, одкле јој је зрачак синуо. Браћу своју позна, поклони се и: ^Јаох, завапи, помагајте сада али никада. Сутра силни бег долази у село да му муку изручим, и да ми тужној образ нагрди. Желите лн да ваш буде? Ујагмите му бедевију, ваш ће бити? Рече и у мрак се опет баци, истим нутем окрену, исте муке претрпи. Јели жива? Код куће је, реко би, да ночива, да тим нревари господара свога, освртајући се сваки час пут истока кад ће зора синути. ^Заро љепа, заро бјела, Златнијем ступом небо уреси, Зрак објави, Дан доиеси, Ходи ведра, ход' весела, Љубовника етарца остави/ Гундулић. Свануло је. Ето бега на ватреној бедевији. Добар јунак, да је човјек такав." Оба су разкошно одјевена. Сјаха, узданицу десно своје крило бедевију о лиии веже. Бег нсује, грди, бије; бедевија сијено гризе, репом млати, ногом бије, ушима стриже, кано да се нечему нада. Кукавна жена трни, слуша; од јада би пукиула, да ју нада

још у животу не уздржава. Погледива пут истока, одкле снас очекује; али залуду, нема душе живе. — На мунару хоџа подне навјестује. Погледива; али залуду, нема душе живе. — Смунара под сарук-капом хоца и ићиндију куише. Погледива: али залуду иема душе живе. —Мисли јадна да јој браћа номоћи неће, мисли тужна да су јој браћа малаксала, скоро ве1ј да сву наду изгуби; али нетом изкуиса хоџа акшам, а сутон се привукао, угледа кроз дрвећа густе шуме ђе неко главу измилио и униљено мотри; угледа и уздахну, као да се тешка бремена ослободила. Шути и нази. Она глава на јуначку тијелу била. Довуче се крадом јунак, а од једном скочи из нотаје, одријеши бедевију, |>ипи на њу и бјеж' немилнце. Крвави бег обазре се, опази, плану. Полети за бедевијом, али из страшне сада миле шуме, пушчано зрно звиздну, и у срце бега погоди. Паде, у крви плива, зове слуге, љубљена синовца, да га обраие од јата горских лавова и сивих соколова, који нањ јуришише. Скочи синовац, али рањен плећа окрену. Бегова је глава већ одлећела са мртве лубине. Сиви је соколови превијући носе, у гору лете, да уморене груди одморе и да опет крвцу лију: (< 3а крсг часни и слободу свету.* Нар. изрека. ■V. :л Тишииа је у Дабру завладала. Вранови и вукови дослутише и стекоше меса. —- У гори је само чути неко весеље, неко грјеване. Тамо је и нашајунакиња, с' браћом дијели весеље, јер сглаве кукавие раје једаи бмч неста. Ето с' браћом се опраигга, руке им целива, понизно се ноклања. Камо наглн? Коној страни, ђено права слобода, разглашено јунаштво, дивна разборитост влада, |ено сунце никада не заходи, ђено се Српство у својој битности огласује, да тамо награду иађе, да тамо отворено чело дигне и да свијету каже, да се и код нас рађају римске Клелије и франачке -Јованке. (< !1ек се овај свијет горди над свијема вјековима!* П. Петровић Његуш.

У Котору 1876.

СТ. 8. 8РЧВВИ-К.

БИБ ЛИОГР АФИ Ј А. Основе српскога или хрватскога језика. Написао ђ. Даничић. У Биограду. Издање и штампа државне штампарије. 1876. 8-на. Стр. VI и 463. Цена 3 динара. Ж и ж а н. Велики нли мали (само не средњи) шаљиви календар за годину 1876. Уређује га жижиног деде сии (ал има и абуказемовог масла). Илустрације цртао М. Мауковић. Издаје Арса Пајевић. У Новоме Саду, српска народна задружна штампарија 1876. 8-на. Стр. 102. Цена 50 новч. а. вр. Устанак у Турској 1875. У Винковци. Народна штампарија К. Трумића. 1876. 8-на. Стр. 17. Цена 20 новч. а вр. К 6 2 8 а к. ЈоуапоуНв Јоуал с1а1ај. 8гег1)1зо1 Гогс1Но<;1а Рау1оу11:8 Јепо. А К1вГа1и<П-Таг8а8а§ рагШ^аза теПеИ. ХотБог 1875. №уота1;оИ; В.Н1;егтапп ЖпЛогпа!. 16-па. Стр, 109. Цена 80 новч. а вр.

Решен.е шах-проблема бр. 1. у ев. II. БЕЛА. ЦРНА. 1) Д 7 уаима Д 5 . . . 1) Г 6 узииа Д 5. 2) Б 6 — Д 7 2) Д 3 узима ђ 2 -ј-. 3) Е 1 узима Џ 2 . . . 3) По вољи. 4) Ераљида или коњиц учини мат.

ВЛАСНИК И ИЗДАВАЛАЦ СТЕВАН ћУРЧИћ.

ОДГОВОРНИ УРЕДНИК ФРАЊА ПТАЧОВСКИ.

Бугарска штампарија Јанка С. Ковачева у Бечу.