Србадија

Св. 1.

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку,

15

Ја да пЈкнем од смеја. пПа зар си ти зацело мислио, да тамо на нољу све гори? „Ју, ала си ти луд! Таокноје црвено, на је онда дабогме и све на пољу црвеио." Њега обли {»умен, кад приђе обнчном сгаклету, па нађе да је све зелено, снво и плаво као и пре. Кад сам га видила, како се осрамотио, а мене прође срдња, па ћу придодатн сасма хладно. „Ето, ово је сгаклозелено, ато је жуто. Ја нећу више да гледам. Већ ми се огадило." Ал' он трчн од једног до другог, па не зна шта ће од радости. Онда ће ми рећи: „Молнм те, осгани ти гу, па гледај тамо!" па скочи из кућице, па наслони споља лнце на окно. Најпре на црвено; ал' ту повика уплашено: „Немој; не могу ја да гледам тебе у пламену" онда на жуто. „Ох, то је дивно, баш као сунце лети у подне, ал' бојим се, да ти образ не поцрни." Па отрча, те ме узе кроз зелено окно гледати. Гледи ме, ћути, гледа, ћуги. Мени се већ досадило,те сеокренем па изађем на поље. „Но?" запитаћу га. „Кроз то сам ваљда била још гаднија?" Он само маше главом, па не вели ништа. Напокон ће рећи: „Ја сам мислио, нема ништа лепше на свету, одтвоје плаве хаљине, ал' то је било још лепше." Ту ме некако чудновато погледа, а глас му дође некако тајанствен. Ни.-ам га разумела, шта хоће тиме да каже, па га запитам: „Шта хоћеш ти тиме да кажеш?" Он склопи очи, па ће ми рећи полугласно и застајкива.јући, као да се предомишља: „Ти си била сасвим зелена, па као вила, па и хаљина и коса и дуги вео —" „Какав вео? Та ја немам вела" упаднем му ја у реч. ,,Ал' јесте. Имала си га. Сасвим танак, па провидан као паучина, а вегар се заплео у њега, па га лелуја, те сироте скутоноше у златнозеленим доламама, имају баш муке да га задрже. Све се зеленило око тебе, а ти се шећеш по шуми по бусењу, а по њему цвеће разасгрго. Него је гамније, а ти сн била зеленкаста од озго до доле. Само ти очи нису биле зелене, него се сијале као два алема. А куд год ти погледиш, а тек долету грлице и крешталице и сенице са дрвећа, па упраио теби на раме. Ал'тек уједан пут, его ти једнога витеза са сребрним оклопом, тек пскрсну из шуме, ноклони се дубоко пред тобом, па ће рећи: »Царева кћери, царев син, коме сте поклонили руку, чека на вас тамо доле% Ал' тек ту стаде вриска и плач од тичарије, па тек долегише небом кола, а у њих упрегнути лабудови. Витез те подигне у њих, па седне преко од тебе —" „Ама ја не знам о томе сасвим баш ништа" упаднем му ја опех'у реч. Па нисам ја царева кћи. НашаМанда приповедами тако што^год, кад хоће да ме успава, ал'мојаматк не може то да трпи, па каже, све су то трице и кучине. Пре је, каже мати, бнло гако што, ал' сад више нема, већ само кад је човек богат, па зна да се господски понаша. Па зар си ти баш мене видио кроз зелено стакло?" „Него да си ти била. Нико друго него баш ти." „Ал' ја сам сад баш истрчала, па нисам видила никакве лабудове, иит кола нит какпог витеза." Он ме гледа замншл.ено. „Да, ал' то је било у шуми" рећиће најпосле устежући се, „можда на хиљаду миља далеко одавде. Ко би то знао? .Јабудовима је то с,ве једно. Прелете ти они, док сн тренуо, читаву земљу. Па онда има много царевих кћери, што су метнули на њпх чини, па тако и не знају, сироте, ко су, чим изиђу из шуме." Мени ту тек дође пред очи, како ме је оно на сунцу пред капијом наш сокак некако ч^дно погледао, баш као да су и њега ончи-

нили, па и жућов и уја-Миковац пре него што сам га уватила за руку, н пре него шго се показао онај стари матори уја-зликовац. „Па мислиш ти баш збиља, дасу и мене урекли, на да сам и ја царева ћерка?-« запитаћу га ја замишљено. Његове се очи некако чудно засветлише. „Одмах сам то помислио, чим сам те видио на ливади у јендеку. Најпре сам додуше мислио, пала си с неба." „А јеси л' ти већ био кад год у шуми?" запитам га. „Нисам. Огац ми јевећ одавна болестан, па не сме.м да се усудим далеко. Него сам је видио од наше капије. Није зелена, као друга дрва, већ се плаветни, сасвим се лепо види." Ја га уватим за руку. „Па хајдемо заједно. Мораш ти мене тамо водити. Хајдемо-те одмах тамо!" Ал' он маше главом. »А, нећу; далекоје, а ја морам кући. Дакле, ако хоћеш, у недељу после подне. Знаш, у друге дане не могу због школе." лЈест, кад бих смела," рећићу ја на то. „Моја ма ги не воли, кад изиђем на сокак. Мати каже, сокаком се вуцарају свакојака сирота дечурлија." »На ми ћемо одавде ливадом до капије. А шта ти треба кога да питаш? Та ти си царева ћерка, па смеш, што год хоћеш." Одавна већ хоћу све нешто да га запитам, ал' не смем. Ал' тако ме је мучило, не могу да прећутнм. „ Је л'? А мислиш ти, да је и Милка Аубићева царска кћи?" „Није. Знаш, само је једна у нашој вароши, а ја нисам још никад видио друге до тебе." Мени се, мислиш, свалио воденички камен са срца. „Е, па онда не марим, нека кажу да је њена хаљина лепша од моје. А познајеш ти Милку Л>убићеву?" Он врти главом, па ме чисто очима гшта. „Па не мораш се ти баш с њом ни упознати" продужићу ја, „ићемо ми лепо сами у шуму, а ти ћеш бити мој витез." „Јест, ал' кад дође царев син, а ја ћу сасвим друкче урадити него онај." „А шта го?" „Уцмеках га одмах." Ја се насмејах његовим озбнл.ним и љутитим очима:„Сад изгледаш баш каоуја-Миковац, кад ме је оно ћушио," рекох му. „А ко је то?" „Не знаш га? Мати каже, у одрпаница је понашање увек рђаво, а уја-Миковац ретко и иде другим људима." Мој деран опет поцрвени као рак, на тек што не брнзне у плач: „Ја, дабогме, да нисам за тебе, зашто ги си царска кћи" промуцаће „ал' доктор Миковац долази сваки дан нама, да мало оца обиђе." „А је л' и тебе већ тукао?" запитам га ја радознало. Он ме зачуђено погледа.„Није још никад. Он ме здраво воли, па ми доноси увек књига." „Па тим још горе по њега. Тебе воли, а мене не, а каже да је мој ујак, па није твој. А како се ти зовеш?" И дан данас не иде ми у главу, како то, толико се с њиме забављала, па га тек сад запитах за име. „Миша" вели он. „Тако ме зове отац и доктор, а у ијколи ми се име Михаило." „А оцу како је име?" „Петруц." „Па то је он онда само прост, како мати каже." Није ме разумео. „Па то је он онда прост човек, а не господин." „Докгор каже, мој је отац ваљда најпоштенији у чигавој вароши," рећиће он безазлено. Ја слежем рамени. Шта ћеш кад је будак? на баш да му нешто одговорим, кад ује-

даред чујем, где се неко на материно питање дере„да, у башги је." „Збогом, Мишо! Немој да заборавиш: у недел,у после подне у шуму," рекох му, па му пружим руку. „Однеси оцу го цвеће, на кажи, док ја дођем као царска кћи, поклонићу му тушта драгог камења, па нека ти онда купи лепше хаљине." Он ме држи чврсто за руку. „А не смем ја изићи на сокак кроз вашу авлију. Мој отац сигурно изгледа на мене, а туд је ближе." „Не иде" велим му ја на то брже боље. „Не можеш, Мишо. Могла би те видити моја мати; а ти знаш, она не воли, да се дружнм са децом, која су " Нисам све нзговорила, ал' он ме је разумео, па тужно погледа на своје одело. „Јулка!" чујем од једном отуд из прека. Он се сирома ожалошћен већ био окренуо, ал' сад се радосно обрну мени, па вели: „Ха! сад знам." „Ш та знаш?" „Како-ги је име. Нисам смео дате запитам. 'Геби је име Јулка." „Јесте. Отац и прости људи увек ме тако зову, ал' мати ме зове 'Булијета, па каже, чим будем десег година, мораће ми све слуге н слушкнње казати „госпођице Ђулијета." „А мени долази лепше Јулка" вели он, па ми пусти руку. „Ја ћу те увек тако звати. Смем ли?" Опет ме вичу са дашчаре. „Дакле, Мишо, у недељу, тамо код трњака "рекох, а и Манди повиках: „Ево ме! одмах ћу доћи!" Миша отрчи плашљиво одушци у трњаку. Окренем се још један пут, а он стао у шипражје, па непрестано гледа за мном; а ја идем Манди и матери у сусрет, па мислим, како то врага да се свој простадији свиди боље Јулка, него Ђулијета?" (Наставиће се). НАРОДНО ШЕВЈЕРИЈЕ, или ВРАЧАЊЕ, СЛУТЊА И БАЈАЊЕ. Скупно н опнсао ДИО ЈЕДАНАЕСТИ. Небесии знакови. Познато је, да наш нростн народ ннкад није ни чуо рнјеч „астрономнја," а камо ли да о њој зна судити, алн смо се нпак увјерилн, да он неке н.нм скројене мисли о њој има, а да се управ треба чуднти неком простом његовом, али внсоком полету душе, о којему ћу сад нешто нроговорнтн. а) Дуга. Народ каже, да дуга на небу ннје бнла нрнје потона Нојева, него да је Вог створио као знак нли уирав увјерење, да неће више никада потопа на земл,н битн. Да народ проети не зна, да је дуга осјен сунца кроз танку кншу, внђелисмо нз књиге Доситнјеве ') да је он, по наговору владнке Василија, нитао на Стањевиће једног црногорског игумана, кад се гледала дуга: „душе ти оче игумане! кажи мн шта је дуга, н зашго је шарена?" а нгуман гордо н поносито: „дуга је дуга, а ннје качнн обруч! а зар си тн када вндно дугу да ннје шарена?" По бојама, које се у дугн внде, народ тумачн шта ће којега рода највнше оне године бити, н. н. по зеленоме (у Боки) уље; по црвеноме вино; по жућкастоме жнто; но модроме озим; по полужућкастоме ноћке и зелен н т. д. Ако се дуга покаже к'вечеру у исток, кад је кншљиво,кажу: „шјутра је лнјепо вријеме," а ако је у јутру спрама запада, веле: „онет шјутра кнша и зло врнјеме." Ово нам и талиЈ ) Совјеги здраваго разума.