Србадија

Св. 1.

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

17

увативши воде из Дунава, па је улили у цаклену тевсију. — У тевсију звјезде покупнше, Над тепсијом те се огледаше, Ни на једном главе не бијаше д) Потрес. Кад се земља потресе, прости народ мисли, да се нешто Бог на л>уде расрдио и у ономе погледао на земљу да је сву стропоша, па се опет у онн час смилује и не ће; а ја мислим зато, што попови н калуђери ово налазе у псалтнру, да је пророк Давид казао: „прнзирјаји на земљу и творјаји ју трјасти сја"; па — мени се чннн — да се не бн ни ово народње мишљење имало уз басновјерје уврститн, кад смо по црквеном праву дужни вјеровати све овошто се у старом н новом завјету налази наштампано. Овдашњи Турци на протнв; чуо сам од требињс.ког кадије, родомнз Сарајева, да је светац Мухамед имао једнога мркога вола, па кад је хтио умирати, замоли га сва турскн улема (свештенство) да учува његово родно мјесто Меку н Медину, на Мухамед — Турци веле — наредио овоме волу, да на себе држн сав свијет. Кад се дакле земља потресе, они мисле да је они мрки во само једном длаком макнуо, само да унлаши свијет, еда би се од грјехова кајао: а да би боже сачувај! макнуо увом, репом, али рогом, да бн се сав свијет у онај мах строноштао. као да удариш, каднја ми вели, земљаним лонцем о камен. Христјани, кад је потрес, обично рек^ са страхом и сакрушеним срцем: „Свет, свет господ Бог наш!" а 'Гурци: „Алах,Алах истермедн!" које значи: „Боже, Боже! не пушти!".

ДИО ДВАНАЕСТИ. Летуће животно. Свуд народ ирости, без разлике вјероисповједања, мисли и тврдо вјерује, да они веле — у стара времена (чини ми се до Нојева потопа) све је летуште и четвероножно зборило између себе, као што л>уцко створење данас говори, па Бог хће да разликује љуцки род од животног створа, те даде животној други језнк, с којим не може да говори, али им остави грло, глас, и пјевање да би се но овоме могли између себеразумјети, као да говоре. а) Кокот и кокош. Нема те куће у народу нашему,макар и саморанабабау њој живјела, да нема једног кокота, а кокоши некавише,а некамање:и свудсам једнако слушао, да у оној кући, ђе нема кокота, не може,веле, битн никакве среће ни напретка. Ово нам нотврђује и владика црногорскн кроз уста кнезаРогана, кад је погађао у плеће нечено: ') — Чије ово плеће те га гледам? Његова се кућа угасила, У њу не ће кокота појати". Два кокота у једној кући нијесам никад

] ) Горски иијенац, на сграин 66. и 67.

ни чуо ни видно, зато — веле — да у задружној кући мора бити један домаћин, а међ кокошке један кокот, ако желиш да је кућа мнрна и да напредује. Кад '-е квочка излеже, па кад би пропјевао млади кокотић, одмах га или закољу, или на пазар продаду,да два у кући не пјевају, јер би се, веле, оне године браћа раздијелила. Народ најрадије држи марчанога кокота (који се у марту излегао) јошт ако јецрн, нли са свим бнјео без биљеге. Први, веле, док је, кући не може зла душа толико иаудити, а последњи ради здравља мушкије глава. Кад кокот ван реда зачести појати, каже се „промијениће врнјеме" т. ј. ако је кишљи-

Машо Врбица.

во, учиниће лнјет, а ако је ведро, кнша ће. Шго кокот на обичне уре пјева, као н. п. с вечера, у поноћи н испред зоре, народ каже да они кокот, што је запјевао кад се Петар три пута Христа одрекао '), стој жив крај св. Петра,па да кад он запјева на небо, свн га кокоти чују на земл>у, на запјевају. Кад се два кокота у комшилуку често бију, мисли се да се оне двије куће не навиде,па да то и њиови кокотн знаду, те један другога не може да трпи; зато обнчно рекне које чељаде од оне куће „све зло ви подијелилн". Овђен у Требињу чуо сам, да многи давају *] У страстно јеванђел.е »и возгиаси Аиекор".

својему кокоту по два трн зрнабибера (папра), еда би био нешто јачи од другога, с којим се често бије, и мисле, да се два кокота позову на мегдан исто као два ваљана јунака, а да нејачи вазда од јачега бјежи. Вндите ли оне два ђавола! Око шта се имаше убити? •Тедан другом очи нскопаше. За њима су тридест кокошака, Могу живјет као два султана Да им даде некаква несрећа, И воли бих да надјача мањи,' А ти ага браде ти свечеве? ') Кокота неће нико више од 4 до 5 година у кући држати, јер, веле, да би шесте пронио некакво јаје као и кокош, из коЈега би се могла некаква авет излећи, које се није прије на свнјет виђало. 0 кокошкама много нешто жене чарају, да би им боље јаја носиле. Као н. н. ђе носе јаја, мећу им божитње сламе; на Васиљевдан (мали божић) давају им зобати јечам са божитње просуте сламе, а кад их налијегају на јаја, никад их неће налећи у они дан, који на мушки род спада, на пр. у понеђелник, уторак и четвртак, но у оне те спадају на женско, а то да им се више нилица но кокотића излеже. Да би у којој кући пропјевала кокош, одма је закољу или продаду, јер би, веле, њезиннм пјевањем искобила мушке главе од оне куће. Кад млада пилица пронесе прво јаје (зову га свуда нроносак), сваки у кући потрља с њнме оба ока, доклен је јошт вруће, јер кажу да је врло здраво за очи, а проносак остављају ђеци за туцање о васкрсењу, јер се мнсли да је оно јаче од други јаја. б) Ждраљеви. Свуда народ ждраљеве почитује ми мо икакведруге тице зато, што они из далеке земље (овђе веле „изИндије с'крај бијелога свијета"),те нам навјесте нрољеће н као у госте к'нама дошли. Колико је мени познато, ннкад нико ннје убио ждраља, већ да би сам од труда нануо и од дружине изостао, на онамо и липсао. 0 њему народ прнповиједа, да је свакоме пунана воља бисера, којега се онн назобљу крајем мора, прије него што ће од њиове постојбнне пут нас кренути, и приповиједа се, да су им толициња у желудци бисера налазили. Неки мисле,да се не назобљу правог учињеног бисера, него некаква нијеска, којн се после у желудцу бисером претвори. Ко гођ види најпрви пут ждраљеве кад нрелнјећу, свак обичава викнути: „Успоред ждраљеви, као моји зубови!" а кад се онн између себе нешто помету и почну грајати, мисли се, да је — народ вели — некакав бездушник три пута за особ завикао : „Урежего ждраљеви" и зато да су се они помели н правв пут изгубили 2 ).

*) Кнез Рогап у горскоме вијенцу. 3 ) Спомин»ем се да сам у моје ђетинство и ја с осталов* ђецом из комшилука овако викао више пута, па пошто ме једном пок. мајка немилосно изшиба, нијесам више никад, је|» ми рече, да је то велики гријех-