Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

16

п поставе за старешине четири дахије — јаничара: Фочића Мемедагу, Аганлију, Мулу-Јусуфа пи Кучук Алију. Они распачају своје округе на мање делове и у целом пашалуку заведу војничку управу. Не желећи на први мах, да изазову противу себе султанову владу, они јаве у Цариград, да су Мустав-пашу убили за то, што је бранио невернике (Србе) и већма их волео, него-ли Турке, за тим моле владу да им пошље другога пашу у Београд. Влада им испуни жељу, али нови паша већ није био управитељ Србије; њега су држале дахије у својим рукама, а сами су владали п пашовали. Није било никакве вајде, што се стараше протеране спахије да подигну Србе противу угњетача дахија, који завладаше целом земљом; проба им не испадне за руком. да то време, из Босне и Албаније искупљали су се у Београду сви они, који су хтели да проводе своје ћефове, сви пробисвети п дроњаве скитнице ; сви они, који су учинили по неко злочинство у својој постојбини. Највише нагрну дахијама из Босне мухамедански Фанатици. Дахијама. су сви добро дошли, јер су предвиђали, да ће ратовати са султановом војском. Дошљаци су долазили у Београд голи и боси, и одма се одевали у свилу п кадиву, у сребро п злато. Нови владари разделе између себе пмања протераних спахија; по свима селима начине куће за страже (ханове) п места за стражаре (чардаке); кнезовима одузму власт из руку; од кадија отму право суђења. Ова војничка влада страха п ужаса не само да је господарпла над целим пашалуком, већ се рашири п на источне босанске крајеве. Нови владари по свима селима почну бити пи мучити народ, отимати коње пи оружје, срамотити и цвелити женскиње. Народ нагне у хајдуке п шуме се напунише малим четицама наоружаних Срба.

Срби незнајући како да се спомогну обрате се бившим својим слахијама и зашшту савета. Спахије им кажу, да јединити начин написати противу њих тужбу султану. Буде, дакле, написана тужба у име целога народа и спахије придодаду петој и своје невоље. Између осталог у тој тужби вели се: „ако си ти још цаш цар, то помогни и избави нас од оваког насиља; а ако-ли ти ниси вшше наш цар и нама не можеш помоћи: онда нам кажи, да ли да бежимо у гору пили да се давимо у воду“. У Ферману султан, одговарајући на ову тужбу, овако прети дахијама: „много сам тужба добио противу вас, п већ сам вам неколико пута писао и говорио, да се смирите и да прекратите зулуме: али ви ме нисте послушали. Сада пишем вам последњи пут: ако се не смирите п нехтенете унапредак да живите по мојој вољи и заповести, онда ћу послати противу вас војску, алп знајте, да нећу послати турску војску, јер Турчин жали Турчина, већ ћу