Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

289

црквом, ради тога, да би свака црква била управљана по вољи 60жијој, китила се властима, јерархијским достопнствима пи духовним милостима и одржала се у потребним и спасавајућим законима. С тога је овај врховни престо, дајући нове доказе свога старања о хрлшћанству, обратио пажњу на прелоге, које је учинила Његова Светлост књаз српскога народа, Мплош Обреновић, свештенство и старешине тога истога народа, — ради корисног уређења и утврђења њихног свештенства. Ови су предлози нека правила о томе, како ће се унапредак напменовавати њихни архијепископи, како ће стајати овај народ према нашој великој, по Христу, цркви, а тако исто тичу се плаћања, неодређеност чега, могла би дати прплику неспоразумљењима. Ова правила, у 8 чланака, била су предата нама, који председавамо у најсветијем сабору, и посланици српскога народа, који се налазе овде у Дариграду, молили су нас, да потврдимо ове предлоге ради душеспасења православног народа у Србији и да их остваримо на делу ради богоугодне управе црквом и реда у свештенству. Како су гореозначени предлози, — пошто смо их на сабору проучпли пи строго испитали, — показали се да су законити и сагласни са бригама ове високе цркве, која се брине о спасењу православних народа, и како су ове чланке потврдиле српске старешине и поднеле светој и великој цркви нашој у облику писменог предлога, па су такође снабдевени сагласијем отоманске владе; због тога и издајемо овај црквени декрет сложно са синодом који заповеда и са нашом по Христу браћом, налазећих се около нас митрополита, предписујући ово;

1. Од данас, па унапредак, Књаз и народ избилра како мптрополита, тако и јепископе у Орбији, из српскога свештенства и то тако, да од наше стране, високе цркве, не може бити чињено никаквих противних примедаба како о начину избора, тако ни о месторођењу нити о лицу, које се избира.

2. Архијепископ, који је изабран општом вољом и у слози, српсвим народом и свештенстом, од данас, свагда ће се називати митрополит целе Србије т. ј. београдски архијепископ добија титулу „митрополит целе Србије“, и њему се подчињавају сви јепископи те земље. Кад год се догоди нов избор митрополита од сршског свештенства, књаз и народ српски дужни су јавити патријару о свршеном избору и лицу које је изабрано и представити га на потврђење; патријар пак уверивши се, да је избор учињен по црквеним правилима дужан је без икаквог оклевања послати своје написмено одобрење, праћено његовим првосвештеничким благословом, да би тамо (у Србији) на месту било извршено посвећење митрополита по црквеном обреду.

16“