Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

249

рода. Али је Србија имала своју управу, која је ујамчена трактатима. и хатишерифима: никакав устав нису јој могли наметути како Турска, тако ни Русија, и само унутарње стање могло би приморати Милоша, да се подчини такоме мешању у унутрашње послове српске кнежевине.

Стојан Симић, пошто дозна како је насађена руска дипломатија, јави руском конзулу у Ђукарешту, да је власт Милошева теретна Србима и да Срби жале што је Милош признат за насљедственог књаза, јер иг то лишава права, да предаду власт над Србијом најдостојнијему. Доношење Симшћево није напшло на одпор од стране рускога, конзула. Симић, пошто се врати у Београд, почне одма праведно да уверава своје једномисленике, већим делом давнашње непријатеље Милошеве, који су му завидили, да им је руски конзул у Букарешту обећао своју помоћ. Ово утврди Милошеве противнике у њихним плановима. Али, како је Спмић изнова морао пћи у Цариград, противници Милошеви ограниче се писањем противу њега ружних чланака у немачким новинама, а највише у аустријским '>).

Међутим Вучић се избави заточења. Милош није био злопамтило и давно је готов бло да дозволи Вучићу да се врати у унутрашњост Србије. Какоје био навикао књаз Милош још из младости, да види код себе Вучића и, како је денио његове способности и његову слободну, прем да дивљу одкровеност, он је само чекао једно, т. ј. да Вучић сам моли, да му се дозволи да остави Поречко острво. Но Вучић се ватезао, јер је дознао, да је био жртва неправичности. Само молбе лепе Ануле принуде Вучића да напише Милошу молбу, да му допусти да се пресели у Шабац. Милош не само да му дозволи, већ му још даде кућу, у којој је живио пређе брат књажев Јефрем Обреновић, који је био постављен за управитеља у Београду, али с том погодбом, да Вучић води бригу о кући и осталим бинама, које су биле около ње. Такво поступање Милошево изазове Вучића на помирење, но не пристане на погодбу и настани се у Шабцу као приватан човек, и продужи да тргује сољу. Та пак радња није му доносила онаквих прихода, као што је било пређе у Поречу, највише с тога, што се морао надметати са другим трговцима, који су исту радњу радили, иу зачељу којих је био шабачки кмет Јован Тркић. Са овим кметом Вучић дође у сукоб, и тиме навуче на себе гњев Милошев. У јесен 1888 год. случајно се запали амбар, који је припадао кући Обреновића; искупи се много света да гаси ватру, и пређе свију дотрчи Вучић, па је одпочео да наређује, како да се потули пожар. Но, као што свагда бива у таквим приликама, појави се много заповедника, и понајпре варошки кметови: пожар на место да се погаси, још већма