Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

256

пропали. Трговци су говорили, да код оваких ограничења може да тргује само један Милош и његови ортаци, јер су они свагда имали готових новаца. Што се тиче срамотних послова за управитиља, Караџић говори у загонеткама: он само напомиње Милошу као пример Младена, који је 1811 год. заповедао како је хтео, не само у Београду, већ п у цедој Србији, а 1822 год. у Крагујевцу, сваки му се подсмевао, ко је сам хтео. Исто тако Караџић није разјаснио своје саветовање, да се морају да прослушају истините речи. Прелазећи на куповање имања у Влашкој Караџић вели, да то куповање даје прилику непријатељима Милошевим, да уверавају народ, да књаз не мисли да ће остати владалац ове земље и спрема себи за црне дане уточиште у туђинској земљи. Сувишне новце, по мишљењу Караџића боље би било употребити на народње добро н. пр. послати у Петроградску банку око 50.000 дуката, па за интерес од истих васпитавати српске младиће изван Србије. Молећи књаза да поразмисли о овим саветима, Караџић свршава писмо управивши говор Милошу: „Од свега срца ја желим, да не дадне ваша светлост славу доброга владаоца другоме, на вечну несрећу п на вековечну срамоту своју п своје породице,“ ('9)

Без сумње је најважније место, у читавом ппему Вуковом оно, где он говори, како је потребно пздати ма какав устав, у коме би било одређено, како стоји књаз на спрам осталих власти у земљи. Такав устав, чинило се Караџићу, да је много важнији, него ли да се издаду грађански п кривични закони за Србију, — и Вук је васвим у овоме обзиру добро мислио. У судовима се судило непрестано, по једноме већ уобичајеном начину, угледајући се на прилике пређашње судске радње, решавајући ствари по народним вековним 0обпчајима. У Србији се није променио појам о преступу и казни у след промене политичког српског живота. Али су сасвим постали друкчији одношаји између старешина, кнезова п кметова с једне стране, и с друге стране — пзнова створеном врховном влашћу књаза. Ово је бпо нов степен у управном животу народњем, који је давно заборавио своје старе краљеве п деспоте. Нова степен захтевала је пи нових определења. Они практични одношаји, на спрам пређашње власти, који су пропстицали из самог живота, пре су носили трагове турског росподарења, нето ли предања, која би била заостала из старе историје српскога народа. Алп овако стање ствари није могло бити дуготрајно. Са сваком годином, оно је постајало затегнутије, опасније п пре или после морало је изазвати борбу између власти нових и власти старих , које су се осипвале на народњем обичају. Али с друге стране,