Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

257

ако је било тешко саставити за Србију лисане законе, у чему се уверио и Вук Караџић, који је радио тај посао, на позив књ. Милоша, у Крагујевцу 1829 п 1830 године; онда није мање била тежа ствар и решење препирке, која је поникла између Милоша и осталих власти. Народ је био изван тога трвења. У народњем спомињању није био очуван ни један сличан случај, који би могао бити примером и кажипутом, шта ће се радити у таквом стању. Ако су п биле прилике из најновијег времена, али оне нису ишле у корист чиновника, који су мутили. Оваву би пробу с њихове стране, да ограниче власт Милошеву, већина сеоског становништва држала, за продужење опога, што су хтели Молер, Абдула, Милоје Ђак, Радосавчићи и др. Ако је сам Мплош и знао, да међу приближеним њему старешинама, једва, ли ће се наћи сада људи, који би га бранили онако исто ватрено, као што је то бивало пређе; али они опет није умео изнађи начина, да предупреди такав судар, да га учини не могућим посредством ма каквих попуштања и погодаба. Па и сам народ већ није могао приграити тако срдачно личне користи Милошеве, као што је то било пређе, кад још није било одређено, како стоји Србија на спрам Порте. Онда, сваки покушај на власт Милошеву био је и покушај противу политичке слободе народа; онда су користи обор-кнеза п народа биле чвршће скопчане једна с другом. Сада су српска права била припозната уговором између Русије и Турске; права књажева, била су прибављена доцније. Милош је доста тамно сазнавао, да га Русија неће хтети бранити од унутрашњих непријатеља, као што га пређе бранила од спољашњих. Он је ћа мислио, да није ни од потребе та заштита, јер је питање око његове власти било у његовим очима питање домаће, унутрашње, српско питање; он није предвидио, да се партаја незадовољника може с тужбама обратити, не српскоме народу него Турској и Русији, — и у овоме је била најслабија и најопаснија страна његовога положаја. Да се то тако могло десити т. ј. да се обрате Русији било је тим могућније, јер су српски посланици, Аврам Петронијевић и Цветко Рајовић, пошто се повратили из Петрограда 1880 године, казивали, да је заштитник цар казао, да је за Србију неизбежно потребно имати „органички устав“, који ће, по речма његовог величества, морати бити душа управе државне. Тешко је решити, у колико су верно предали депутати мисао цара Николе; но је таква мисао могла бити исказана, јер је у то исто време Кисиљев заводио „органички устав“ у Влашкој и Молдавији. Но општи устав морао се таћи не само одношаја књаза на