Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

260

да са оваким превођачима није могуће радити на законодавству, па је то непрекидно довазивао књазу Милошу, да је он сам кадар само да напише оне чланке устава који се тичу политичког склопа Србије; али писати законпке он нема времена, јер је оптерећен другим пословима. Милош га држао за најспособнијег, између људи њему приближених, па му препоручи да води писмону радњу дипломатичких послова, пштао га о склопу школа и штампарпје п најпосле га постави за уредника првих новина, које се почеле у Србији да издају. '7').

Чим се више развлачпо посао уређивања законпка, тим се више убеђивали, да је прека нужда да се пма пзображених људи од урођеника; давнашња потреба да се народ унапреди у просвети, сама је собом говорила од какве су важности школе; издавање закона, примора их завести тппографију. Све ово остварити — у многим 06зприма — било је лакше него-ли решити питање о државном селопу. С том намером, у великим селима, у којима је била црева (што је било врло ретко у Србији), блле су заведене народне школе, а тако исто пи по варошима; у Крагујевцу буде заведена гимназија, а за учитеље — буду цозвапи Срби из Аустрије; бпло је решено да најбоље ђаке, из те гимназије, шаљу у Пешту и Беч, да доврше науке. Митрополит је Петар Јовановић радпо, да установи богословију; — јер ни више свештенство није било пзображено у богословским наукама онолико колико би требало да је. Уопште су сви свестно разумевали да је неизбежно потребно, да се пошире средства живљења, Београд је као главна варош српскога књажевства, најбоље показивао, како је прост и спромашан тај живот, како се почели мучити чиновници којп су пмалп власт у рукама п успели да се колико толико обогате. Две године после описаних догађаја дође у Београд Јован Хапић. Он овако описује Београд п живдење у Београду: „у њему још није било кућа начињених од тврдог материјала; све су куће начињене по турском начину; није било ни гостпоница, нп добрих удица (сокака). Интове су пмали само митрополит и Јефрем Обреновић. Чак се ретко ко возио на колима, која бл вукли коњи; обично се возе на воловским колима. Ниси могао видити европског одела пли мушког ни женског; у европском оделу лица су редка као бео гавран. Батаљена је саборна црква; богослужење се свршава у маленој цркви, која је начињена од брвана и дасака, код митрополитовог стања; у њој пева само старп учитељ Миша. Редко се у којој кући налази сто п столице; њих није било ћа ни у књажевој кући, већ само у канцеларији. Постељу простиру управо на поду; у кући Јефрема Обреновића има само свој кревет његова кћи Анка. Накратко, све је било као код Турака“. (759).