Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

267

људскога срца — праштати заблуде својој браћи. Мени је жао, што ми ви спомињете о ономе, што се давним давно изгладило из мога, срца п спомена. Али кад ви то радите, онда вас уверавам, да сам све заборавио, и још једном кажем, да вас волем, старије — као браћу, а млађе — као децу, ни најмање вас неодвајајући од моја два брата н два сина. Само се немојте о мени сумњати, нити одтуђивати, већ будите моји, као што сам ја ваш, и јављајте ми се као брату и оцу. Одите сви мени, да се загрлимо и изљубимо“. Одпочне се грљење народа с књагом и чула се вика: „ти си наш отац“! Милошу, а књагињи Љубици: „ти наша мајка“! Књажеви синови добију на поклон 2 коња п 70 оваца; митрополит „благодарително“ писмо за, своју беседу и коња. За тим настане ручак, где књаз напије здравицу у здравље целог српског народа и свију кметова; даље је ишла здравица чланова књажеве Фамилије, а насљедник Милошев, Милан, напије здравицу насљеднику рускога престола, коме се навршило те године „пунољесттво“, а Срби, дознавшн то из немачких новина, пренесу Ту светковину од старог летописа на нови, и наместе дан његовог пунолества према својој светковини. Због овог Милошевог помирења, са становницима неколико села, смедеревскога, округа, нападну на њега неколико страних писеца, а непријатељи су Милошеви показивалл на тај дан, као на нов доказ Милошевог властољубља, (15) За Милоша п његову породипу пролазила је 1884 година у непревидним светковинама; од светковине и одпочне се његов раздор са частољубивим старешинама. На измаку те године роди се син Стојану Симићу и он замоли старијега сина Милошева кнеза Милана, да му врсти дете. Због тога, књагиња Љубица заједно са сином, оде у Крушевац, где су живили Симићи да проведе светковину. Симић се користи тим случајем, сазове све другове и једномисленике који су по највише радили против Милоша, као: књажевски представник, Еог је примио на аудијенцији султан, Аврам Петровић; чланови врховнога суда — Милета, Радојковић и Милосав Здравковић, а такође. капетан Милутин брал хајдук-Вељков. Алекса, Симић, брат домаћинов, знао је за заверу, но мање ватрен и већма осторожан, него ли његов брат, не дође у Крушевац, продуживши рок свога бављења у Нишу, куд је био отишао, по заповести Ењ. Милоша, и где се бавио до повратка књатињиног у Крагујевац. Кршћење је пропраћено читавом врстом весеља. Како домаћин, тако и његови гости за време здраВица произносили су име Милошево са, најсрдачнијим „многолетањем“ и најватренијом оданошћу; а изван весеља ти исти истоветни људи аржали су седнице и световали се, како ће да ограниче Милоша,