Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

277

вад морао крити по кућама све дотлен, док се нису разишли из Крагујевца главни предводитељи тога устанка. Кад су устаници отишли својим кућама из Крагујевца, тек су онда дознали за повољни одтовор књаза Милоша, онда оду својим кућама и војводе завереничке: Милета Радојковић, Стојан Симић, Аврам Петронијевић и Јован Вељ-_ ковић. Остану само у Крагујевцу чланови врховнога суда и клону душом, а најжешће се поплаши каштиге Ђорђе Протић па оде из Крагујевца с војводама. Међу тим се поврати у Крагујевац Вучић, заједно с народном депутациом, но не затекне никога — ни заверенике, ни устанике. Ово му беше веома непријатно, јер је он дошао с пуномоћијем од књаза да сврши преговоре са незадовољним старешинама. Таким начином, ствар је била одпочета и прекинута: устанак, који је у почетку доносио велике опасности Милошу, сврши се ни чим; народ прозове тај устанак „ЛМилетина буна“.

Кад мир би повраћен, Милош пошље свога брата Јефрема, 12 Јануара да му припреми свечани дочек. 'Тог се истог дана пошље писмо Милети, Симићу и Петронијевићу, у коме их још једном уверава да им прашта. Сам распусти сердаре, капетане и народ, који се беше искупио код њега у Пожаревцу да га брани, и благодарио им за то, што су му предани. Другог дана се крене у Крагујевац. Близу Крагујевца предусретну га местне старешине, варошани и околни сељани, па чак и људи, који су предводили бивши устанак. Уз јеку звона п рику топова Милош прими поздраве од народа. Завереници су стајали обашка, падну на колена пред књазом уону минуту, кад он сјаха с коња и молили суга да им опрости. Милош их подигне, загрли са влажним од суза очима, увери их, да им је већ опростио, прашта им још једном, па изрекне ове знатне речи: „ми сви имамо слабости; ја сам врло често падао у погрешке; треба да се побринемо да их поправимо и да један другоме узајамно опростимо“. На место ма какве освете, сутрадан Милош позове себи Симића, Петронијевића и Радојковића па им каже, да он није никада одбацивао ничије добре савете, с тога сви они, који се старају о општем добру, на место што да одпочињу непријатељску радњу противу њега, дужни су да му најпре отворено искажу, чим су они незадовољни, како би га овим начином очували од погрешака, али да не праве завере, и да траже оно, што може да нашкоди читавој Србији. За тим, да би их још више уверио у својој искрености, позове их у цреву, где им се закуне на еванђељу, да им прашта, а они се опет закуну на еванђељу да ће му бити верни и даће му се покоравати. Клетва је Милетина, била искрена, истинита, јер се он одликовао тиме, што је био прост