Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]
25
Карађорђе склопи од њих најамничку чету. Ћа Турци, незадовољни с дахијама, радо су ступали у војску српског вожда; он их није одбијао, но су само морали носити српско одело. Али непотраја дуго. Карарађорђе није могао веровати свима Турцима: тако једанпут није примио до 500 крџалија, који су дошли њему из београдске тврдиње, јер је дознао, да су их подпустили и послали били дахије. То једно, а друго српске оделите чете, које су се тукде по пограничним нахијама, нису вазда биле умерене, него су често обарале џамије и преметале турско гробље, па с тога и Турци стану мало по мало остављати српску војеку, Но суседне паше — нишки и босански непрестано су нудили да посредују између Срба и дахија, јер су имали такву заповест из Цариграда. Срби пак, освојили су били Рудник, Ваљево, Шабац, Пожаревац, обсели Смедерево п Београд, одбијали су понуде својих суседа. Срби су већ имали око 98.000 добро наоружаних војника (09):
Читава српска војска била је подељена на двадесет чета, а толико је било и округа, из којих се прибирала војска; свака чета делила се на 10, 12 п више буљука, под заповедништвом буљукбаша ; сваки округ и свака општина слала је својим војницима сваког петог дана рану; жењени људи могли су редимице ићи својим кућама, а њино место заступали највише нежењени; дуж целе српске границе и оних округа, који су устали на оружје, стављена је била стража, нарочито покрај обале савске и дунавске; од стране аустријске било је забрањено пренашање леба, у ратно доба, у град београдски, пи сви погранични кордони морали су сметати саобраћају дахија са суседним турсвим земљама, воденим путом. Чак видински паша Пасманџија, изјави Карађорђу, да би он пре помогао Србима, него-ли дахијама. Из дана у дан српска је снага расла, али њина намера још није била јасно исказана нити изјашњена.
Порта се већ била почела плашити да неби Срби, намамљени војевањем с дахијама, освојили све градове. који су били у њиној земљи и да се после неће хтети покоравати ни турској влади. С тога буде заповеђено босанском везиру Бећир-паши, да иде у Србију са 6000 војника, да умири ратујуће стране, а ко се буде противио, њега да умири оружјем. Бећир паша могао је искупити само 2500 људи, у ком је броју било 300 спахија, који се изселили из Србије у Зворник. Али пређе, него-ли што ће кренути војску, нађе да је боље послати свога мухурсајбију ради договора. Карађорђе је онда био у војсци, која. је отимала Смедерево. Српске поглавице, које су биле у главноме логору, сазнавши какву је заповест добио Бећир-паша, нису знале, шта да ураде: једни су хтели покорношћу да придобију Бећпр-пашу