Србија и Југословени : за време рата 1914-1918

Сем тога, одмах после Капорета, отпочела је, у већим размерама него дотле, против Сонинове полнтике оштра кампања демократске и републиканске талијанске штампе тако, да је све то заједно створило једну веома погодну атмосферу за успех итало-српског комнтета н његових горе поменутих циљева. Међутим, све је било на један мах пресечено. Са пристанком Д-р Трумбића, разуме се, пошло је за руком Сонину да акцију поменутог комитета изнгра. Чувши да се спрема у Риму митинг „итало-југословенски“, Сонино похита да ту ствар предухнтри и поквари на тај начин, што ће тај ужи „итало-југословенски“ митинг претворити у широки конгрес свих потлачених аустро-угарских народности. И за ту своју намеру Сонино је, преко Тореа, и преко Стида и Ватсона, придобио и Д-р Трумбића, којн је пристао отићи и отишао је на конгресу Рим, ма да му је Торе, још у Лондону, изрично напоменуо, да се Талшјани не мисле одрицати Лондонског „Уговора! Али Д-р Трумбићу и није било стало толико до Лондонског Уговора колико до левчних амбнција, да се баш он споразуме с Галијанима, н до тога да се угаси сваки рад онога итало-српског комитета у Швајцарској. У) Зато је тражио од српске владе да она обустави акцију наших људи у томе комитету. Српска влада је, ради јединства наше политике и да избегне скандал, то и учинила, и препоручила је поменутим нашим политичарима из тог комитета да се споразумеју с Д-р Трумбићем. По Д-р Трумбић, ни у Риму ни после Рима, није хтео ни да разговара са овим људима, а камо ли да се с њима споразумева! Чак је покушао и да их дисквалификује једним коминикеом у римској штампи.“)

4) „Што нарочито треба истаћи то је, да се г. Трумбићу не могу признати никакве олакшаване околности. Ево зашто: Пред сам полазак за Рим, у априлу 1918. г., Трумбић се задржао у Паризу, размишајући још једном да ли да иде у Рим или не. И у том последњем моменту кад су почеле да лете шифроване депеше између Рима и Париза с питањем да ли ће Д-р Трумбић доћи или не, председник „Југословенског Одбора“ поставља као неодступан услов за свој долазак у Рим једно питање чисто личног самољубља (извињење због једне Баселијеве декларације) а заборавља главно питање о ревизији Лондонског Уговора!“

(„Трибуна“ од 14. августа, 1919. год.)

5) „Требало бн, за случај ако конгрес потлачених народности у Аусто-Угарској буде кроз коју недељу дана ну Паризу, да узмете сви учешћа, који сте на тим пословима до сада успешно сарађивали. Да се не би оно десило што је било у Риму, ваља ствар решити преко наше владе, која би код Југословенског Одбора имала утврдити ваш делокруг посла. Ја сам о овоме говорио у извештају, који сам са конгреса римског послао г. Пашићу, али би и ви требали са ваше стране да предузмете кораке“ — писао је из Нице,'у мају, 1918. г., Коста Стојановић једноме пријатељу, у Женеви.