Србија и Југословени : за време рата 1914-1918

103

то, уосталом, ни могло бити, јер оно што се доконало у Риму беше још много раније утврђено између г. г. Тореа и Д-р Трумбића у Лондону.) Најпосле, одмах после римског конгреса отишао је Д-р ТГрумбић са још неколико својих другова у посету талијанском министру Орланду, па ни приликом те посете, у свом одговору на поздрав Д-р Грумбића, није Орландо ма и издалека дао наслућивати да су Талијани, у ком било смислу, напустили Лондонски Уговор као основицу за регулисање Јадранског питања.“) Да ди учинио већу корист Талијанима, Д-р Трумбић је, дакле, просто обмањивао наш свет, и то му никада не треба заборавити, ни њему, ни онима, који су га у томе помагали, и који су, за рачун Талијана још фебруара 1918. год. јавно тврдили да у само неколико далматинских градова има 50.000 Талијана! Ни трезвени Талијани нису тада тврдили да у Далмацијн има више од 18.000 живља талијанске крви, а наши су „Југословени“ подизали тај број скоро три пут више!) Сад, према уговору о миру оптирало је за Талијане у целој Далмацији свега 6000 људи жена и деце.

(Остала садржина горњег писма Д-р Грумбићевог и ако баш није много у складу са ритерским духом, — рецимо, једнога Д-р Смодлгке или Милана Марјановића и осталих његових другова, пропагатора „велике и снажне Југославије“, вредна је помена због практичности и рентабилности савета, који се у њој истичу.

| 3) Види о томе писмо г. Торе-а упућено Д-р Трумбићу 7-Ш-1918. Ово је писмо објављено у „Випенп Јопсозјаџе“, бр. 35. Париз, 1918. г.

4) Више Јопсозјаџе“, август, 1918. чланак: „Је Сотне Јопсозјауе спег М. Опапдо“. А миланска „Согмеге де ја Зега“, као и други талијански листови, писала је чак и у септембру (3) 1918, г. овако:..... „Није никада било речи о шоме да се понишши или измени Лондонски Уговор..... „Да су југословенски представници пре споразума с нама, тражили да се одрекнемо наших захтева, ми би им окренули леђа, али они 00 нас нису ништа слично захшевали. Они само хоће да се придруже нама против заједничког непријатеља и да им ми зато признамо право на уједињење и независност. То уједињење, и та независност нама конвенирају, као што нам је од велике помоћи њихова војна и политичка помоћ у циљу пропаганде против непријатеља. Било да их је мало или мвого тих наших пријатеља у редовима непријатељским, та нас ствар (т. ј. признање на уједињење и независност јужних Словена) не кошта ништа, а доноси нам и моралне и материјалне користи“.

— „Талијани имају право. Зашто не искористити будале, кад се дају искористити“, вели Ф, Поточњак у својој књизи: „Рапалски Уговор“ (стр. 20—21) одакле смо ово и узели.

5) Милан Грол: „Две нације на |адрану“, чланак објављен у Алманаху „Просвете“, стр. 98. Женева, 1918. г.