Србија и Југословени : за време рата 1914-1918

104

„Препоруча се паметно владање... не извргавати се великим и бескорисним трзавицама... чувајте сами себе и народ“. препоручује Д-р Трумбић, а за „велику и снажну Југославију“ има ко ће гинути! И да би им осладио тај свој дивни савет, Д-р Трумбић истиче пример Хрвата Михановића, „славног козула“, који се држи „мирно и неутрално“ и пошто је „продао бродове чека ко ће побједити“, па да после, како то г. Трумбић као хоће да представи, окрене на његову страну: ја лопет за Карлом, ја лза каквом Трумбићевом „независном и сувереном Југославијом“, до које се — тако су говорили пријатељи Трумбићеви у Америци — може доћи „и самим изјавама симпатија за ослобођење“.

Изгледа да у Загребу нису много чезнули за овом врстом савета. Тамо су, и без Д-р Трумбића, знали и морали _надоместити“ свој „неутралитет. А у „Обзору“ (од 18. јуна, 1922.) читамо да је тај „неутралитет“ трајао чак до свршетка рата. „И кад се свршио свјетски рат и кад је Америка поручила цару Карлу да је прекасно, онда су већ и Хрвати прогласили своју самосталност и своје весеље да се могу ујединити са Словенцима и Србима. И онда је Загреб предњачио, а Хрватски (Сабор изрекао своју историјску одлуку“.

Да, истина је, онда, тек кад се „свршио свјетски рат“, јер пре тога није то ни могло бити, нити је то ко и могао очекивати.“)

6) „Само онда кад би се читава монархија састојала из једног хомогеног народа могло би се помишљати на насилну преобразбу монархије“, писао је Иванов, (Д-р Дежман) у марту 1918. г. Специјално што се Хрвата тиче он је рекао, да „револуција не би нашла одзива ни у самом народу, и зато се ни један политичар озбиљно није ни бавио њоме“ („јужнословенско питање“ од Иванова, Загреб, 1918. г. стр. 19)

„Најпослије : започела је наша револуција. И ако касно није прекасно. Можда баш у најзгоднији час“...

Тим речима започео је г. Милан Марјановић, онда члан „југословенског Одбора“, а сада, као што смо н раније напомињали, један од уредника загребачке „Слободне Грибуне“, свој чланак објављен у „југословенској Држави“, од 2—Х1—1918. Чланак је објављен под насловом: „Наша револуција“, п у њему г. Марјановић тераше шегу са нашом емиграцијом у Америци, јер је увераваше, да је наш народу АустроУгарској „устао на организован оружан уешанак и успио да сврати на себе позорност свијета, баш у часу кад су свачије очи уперене на Аустрију“.

Као што је познато, никаквог оружаног устанка у Аустрији чије било, ни тада, ни пре тога, ни после тога. Аустрије тада већ више није било. Она се била распала под ударима савезничке н српске војске, које су у то доба већ у велико биле. прешле Дрину, Саву и Дунав, па није ни било потребе за каквим оружаним устанком против једне лешине,