Србија и Југословени : за време рата 1914-1918

107

и пред њим крстарили су по Берну, Цириху, Лозани и Женеви и многи други „Ауштријаци“, а поред њих и Д-р Н. Андрић, Д-р Мачак, Д-р Барац, Турић и т. д, па познати Д-р (Слепанек, и нама још познатији новинар Повољни, који нам је, уочи самог рата с Аустријом, преко београдске „Српске Заставе“, у низу чланака, саветовао или да се поклонимо или ла се уклонимо, наравно пред Аустријом!)

(Са онима, који су у Швајцарској израније били, деловали су сви ти агенти у разним правцима и различним средствима. Једни су, преко поткупљеног дела швајцарске немачке штампе, устајали противу вођства Србије у ствари уједињења нашег народа, грдећи притом и Србију, и њеног владаоца, и њену владу на један одвратан начин. Други су покретали часописе и растурали памфлете у којима су пропагирали решење нашег националног проблема „у оквиру Аустро-Угарске“, а „братским приласком Србије и Црне Горе Хрватској, Словеначкој и Војводини“; трећи су, исто као и бечка штампа, Крфску Декларацију исмевали и необавештеном свету причали да „она није израз народне воље“; четврти су доказивали „да Словенци и Хрвати осећају само одвратност према Србима“, како су то наши дефетисти чак и у 1919. г. писали у „Новим Циришким Новинама ; пети су бунили југословенску омладину против Србије и српске владе и т. д. Цео апарат, који Аустро-Угарска могаше употребити да би у очима страног света могла омаловажити циљ, који је бно освештан Крфском Декларацијом, беше тада стављен у покрет,

Швајцарска је у то доба била центар сваковрсних интрига и међународне шпијунаже. У исто време била је она и уточиште свих оних рђавих елемената, који побегоше да се ту склоне за време рата, елемената без осећаја за Отаџбину, без љубави за свој народ, готових да се ставе у службу непријатељу против своје рођене нације за коју ништа нису хтели жртвовати, а камо ли рискирати живот у борби против непријатељске војске. Још кад се има на уму да у то

6) Ми смо и за време Аустрије „слали своје људе у Швајцарску, да дођу у везу са Југословенским Одбором“. (Осијечки „Хрватски Лист“ од 1!-1-1922.). Ово је сушта истина. Само су ти људи долазили у везу и са аустријским конзулатима у Швајцарској. А већ да су сви онп долазили у Швајцарску са знањем и одобрењем бечких власти, то је ван сваке сумње. Иг. Ф. Поточњак, у својој књизи „Рапалски Уговор“, стр. 32. тврди да су више политичких организација, чији су представници доцније били чланови загребачког Народног Већа, одржавали за време рата везе с „југословенским Одбором“.