Србија и Југословени : за време рата 1914-1918

108 –

време беше и међу нашим Савезницима доста угледних и утицајних политичара, који су веровали у потребу одржања Аустро-Угарске, лако се може појмити величина опасности у којој се тада налазила наша народна ствар, опасности, која би се _ само повећала, ако би се и међу нама самима, у круговима јужнословенске емиграције, нашло људи, који би својим држањем, ма и индиректно, помагали поменуту непријатељску акцију. А било је и таквих. И, што је најжалосније, било их је и међу онима, који су имали предњачити у одбрани Крфске Декларације и у вери у остварење циља, који је њоме освештан био. Било их је и међу члановима „Југословенског Одбора“. Сам председник тога одбора Д-р Трумбић, и ако је јавно друкчије говорио, није у ствари налазио да има неких моралних обвеза према једном акту на коме је стојао и његов потпис.

Крфска Декларација н Д-р Трумбић — Један захтев Д-р Трумбића

Што је Беч бно против Крфске Декларације то је било сасвим разумљиво, пошто остварење циљева садржаних у тој Декларацији претпостављаше рушење Хабзбуршке монархије.

Исто тако, било је разумљиво и нерасположење талијанских државника према Крфској Декларацији, јер она предвиђаше уједињење свих без разлике делова нашег народа у једно државно тело, па, разуме се, и оних делова, које Лондонски Уговор откидаше у корист Италије.

Али, ако се Крфска Декларација није допадала онима у Риму и Бечу, шта су те против ње могли имати т. 3. Југословени2г! Зашто устадоше против ње они, који су на њој сарађивали! Зашто се Д-р Трумбић одрече Крфске Декларације2! Говорило се о томе много што шта и на разне начине покушавало објаснити то чудно држање и Д-р Трумбића и осталих његових пријатеља у погледу једнога акта, који манифестоваше заједничку жељу за јединством. Али, ми нећемо о томе овде говорити.') Главно је констатовати: |. да су, поред других, и чланови „Југословенског Одбора“, па и Д-р Трумбић, били устали против Крфске Декларације, пошто су је најпре јавно глорификовали. и 2, да су разлози, којима су

1) Било је међу Јужним Словенима у емиграцији много људи, који до самог слома Аустрије нису веровали у победу Савезника. А имало их је још више који су стално тврдили да ће се рат уопште завршити без победе и без побеђених, па, разуме се, и без — „анексија“!