Србија и Југословени : за време рата 1914-1918

128

Изјављујући да странка права „радосно поздравља јединствену изјаву дану 30. маја, 1917. у царевинском већу у у име заступника у југословенском клубу“, изјава Д-р Павелића, поред осталог, садржавала је и ово:

„Старчевићева странка права, стојећи на становишту народнога јединства Хрвата, Словенаца и Срба, позивље #0рочито Србе, држављане Краљевине Хрватске, да се, по примеру заступника Југословенског клуба, прикључе њезину становишту, те да заједно са Хрватима и Словенцима пораде за сједињење свега словенског Југа монархије Хабзбурга у посебно државно тијело, на основу народног начела и историјског државног права Краљевине Хрватске“.

Овај апел, који је Старчевићева странка права, кроз уста Д-р Павелића, била упутила Србима, „држављанима краљевине Хрватске“, није имао никаква одзива код ширих маса. Шире српске масе, и не само оне у другим покрајинама, него нн оне у границама Краљевине Хрватске, нису томе апелу ни главе окретале. Нигде нн у Краљевини Хрватској, ни у Војводини, ни у Босни и Херцеговини, ни у Далмацији, није било ни једног српског збора, ни једне једине изјаве са ма које српске стране, из које би се могло видетн да би н Срби били вољни прихватити мајску декларацију и одазвати. се апелу Старчевићанаца, да пораде „на сједињењу свега словенског југа монархије Хабзбурга“ у посебно државно тело „под жезлом Хабзбуршко-Лоренске династије“. Још мање су се Срби хтели освртати на некакво „историјско државно право Краљевине Хрватске“. Срби су имали свој сасвим другчији национални идеал, и нису, као Хрвати и Словенци, ради остварење тог идеала гледали у Хабзбуршко-Лоренску династију, него у Србију. А у Србији се од увек сматрало да је Србија та која је позвана да изврши уједињене јужних Словена, јер само Срби, пошто су у средини, и могу послужити као језгро будуће консолидације, а не и Хрвати, који су на периферији. Тек после осам месеца од објаве мајске декларације, и то поводом „многих питања,“ јавља се први српски глас о тој ствари. То је изјава Ђорђа Красојевића, председника српске народне радикалне странке у Војводини, који „по претходном извештају из народа,“ на првом месту констатује да српска народна радикална странка не сматра декларацију „Југословенског посланичког клуба“ у Бечу „као алфа и омега целога овог питања,“ а, на другом месту каже, да ради-